Када човјек посије зрно пшенице, он зна да из њега, ако постоје одговарајући услови, може израсти стабљика, а затим и клас који ће донијети нова зрна. Али сам исход не зависи само од сјемена. Много тога зависи и од земље у коју је посијано, од тога да ли ће у њој моћи да пусти коријен, расте и донесе плод. И чак ни тада плод не долази одмах. Потребно је вријеме. Потребни су киша и сунце, смјењивање дана и ноћи, стрпљиво и готово непримјетно растење.
Баш ту, у једном од најобичнијих призора људског живота, Христос нам у данашњем Јеванђељу открива једну тајну живота:
„Изиђе сијач да сије сјеме своје.“
Прије него што почнемо да размишљамо о значају гдје сјеме пада и шта од њега бива, треба да обратимо пажњу на самога сијача. Он сије свуда. Он разбацује сјеме не само по плодној земљи, него и поред пута, по каменитом тлу и међу трњем. Посматрано из угла једног земљорадника, такво поступање изгледа прилично неразумно. Зашто би неко трошио драгоцјено сјеме тамо гдје је унапријед јасно да оно тешко може донијети плод? Да ли сијач не познаје свој посао?
Сијач је сам Бог, који своју ријеч дарује свакоме човјеку, не правећи разлику између оних који ће је прихватити и оних који ће је одбацити. Његова љубав није условљена нашом спремношћу да на њу одговоримо. Није пресудно колико је сјемена посијано, него шта ће из њега израсти.
Бог први излази у сусрет човјеку. Он је тај који сије, који дарује, који позива. Баш зато што нас воли, не престаје да нам пружа могућност да се промијенимо. Иста ријеч Божија пада на различита срца, али не доноси свуда једнак плод. Зато што човјек може различито да одговори на дар који прима.
Ту долазимо до питања: шта се дешава са Божијом ријечју када уђе у наше срце?
Христос најприје говори о сјемену које пада крај пута. Пут је земља којом непрестано неко пролази. По њој се гази, она је тврда, утабана, затворена. Сјеме остаје на површини, не може да продре у дубину и зато постаје лак плијен птицама.
Колико пута смо чули Јеванђеље, а да нас оно није истински дотакло? Колико пута смо слушали ријечи о љубави, праштању, милосрђу и покајању, а затим наставили да живимо као да их никада нисмо чули?
Можемо знати шта Христос говори, а да никада не дозволимо да Његове ријечи доведу у питање наше поступке, наше навике, наше односе према другим људима. Тако наше срце полако постаје утабани пут. Пут којим непрестано пролазе бриге, мишљења, страхови, осуде и жеље, али на којем ништа не може да пусти коријен.
Затим Христос говори о сјемену које пада на камен.
Оно брзо ниче, али се исто тако брзо суши, јер нема довољно влаге и дубине.
То су, каже Господ, они који са радошћу примају ријеч, али немају коријена. За неко вријеме вјерују, а када дође искушење, одустају. Дођу умор, неразумијевање, болест, разочарање, неправда. Дође тренутак када се чини да Бог ћути, када живот не иде онако како смо замишљали. Хришћански живот не може бити заснован само на одушевљењу.
Треће сјеме пада међу трње.
Оно ниче, расте, али заједно са њим расте и трње које га постепено гуши. Христос објашњава да су то људи који чују ријеч Божију, али је бриге, богатство и сласти овога живота угуше, па не донесу плода.
Желимо да вјерујемо. Желимо да се молимо, да будемо добри, да имамо мир у срцу. Али увијек постоји нешто што је хитније. Посао који морамо завршити. Обавезе које не можемо одложити. Бриге о будућности. Жеља да стекнемо више, да будемо успјешнији, признатији, сигурнији. Христос не осуђује рад, обавезе или бригу о породици. Све то може бити израз љубави и одговорности. Проблем настаје онда када толико бринемо како ћемо живјети да заборавимо зашто живимо.
На крају Христос говори о доброј земљи.
То су они који, чувши ријеч Божију, „у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу“.
Шта је то добра земља? Да ли је то срце које никада није било тврдо, које никада није било каменито, које никада није допустило да у њему израсте трње? Ако би било тако, ко би од нас могао да се препозна у тој доброј земљи?
Баш зато ову причу не треба да читамо као подјелу људи на четири непромјенљиве групе. Оне су и четири могућа стања нашег сопственог срца. У једном тренутку наше срце може бити тврдо као пут. У другом плитко као каменита земља. У трећем обрасло трњем. Али оно може постати и добра земља.
У томе је велика нада данашњег Јеванђеља.
Наша прошлост не мора бити наша будућност. Човјек је створен као биће слободе, као икона Божија, позван да непрестано расте у заједници са својим Творцем. У Посланици Галатима апостол Павле изговара ријечи које откривају најдубљи смисао хришћанског живота:
„Са Христом се разапех; а живим — не више ја, него живи у мени Христос.“
Циљ хришћанског живота је да се наш живот толико отвори за Божију благодат да Христова љубав постане мјера наше љубави, Његова милост мјера нашег милосрђа, Његов живот извор нашег живота.
Апостол Павле нам открива још нешто. Он каже да се човјек не оправдава дјелима закона, него вјером у Христа. То не значи да наша дјела нису важна. Али не можемо својим добрим дјелима купити Божију љубав. Бог нас већ воли. Он нам већ дарује своју благодат. Он је већ изашао у сусрет човјеку у личности Исуса Христа. Наш задатак није да заслужимо ту љубав, него да је примимо и да на њу одговоримо. Управо као земља која прима сјеме.
Вјера је живи однос са Богом, повјерење које постепено преображава читаво наше постојање. Зато истинска вјера неизбјежно доноси плод. Зато нам је јасно зашто Христос на крају приче говори о трпљењу.
„Род доносе у трпљењу.“
Говори о онима који су је сачували и који су истрајали. Као што сјемену треба вријеме да израсте, тако је и нашем срцу потребно вријеме да се преобрази. Али у том процесу нисмо сами. Бог није само сијач који је једном бацио сјеме и затим се удаљио, остављајући нас да се сами боримо. Он је непрестано присутан у нашем животу. Својом благодаћу нас укрепљује, подиже када паднемо, позива када залутамо и отвара нове могућности чак и онда када нам се чини да смо све изгубили.
Каква је то величанствена утјеха! Ниједан човјек није заувијек изгубљена њива. Ма колико наше срце било запуштено, ма колико пута смо одбацили Божију ријеч, ма колико смо дозволили да у нама израсте трње гријеха, могућност преображаја није нестала. Јер гријех може да помрачи нашу боголикост, да потамни лик Божији у нама, али га никада не може избрисати.
Не бојмо се што тај плод не долази одмах. Не бојмо се што је наша земља понекад тврда, каменита и обрасла трњем. Бојмо се само да престанемо да је обрађујемо, да престанемо да се кајемо, да престанемо да отварамо своје срце Богу.
Јер највећа трагедија човјековог живота није у томе што је слаб, што пада или што се бори са својим гријесима. Највећа трагедија била би да се помири са бесплодношћу свога живота, да престане да вјерује да може постати оно за шта га је Бог створио.
Како можемо говорити о вјери, љубави и правди, а мирити се са друштвом у којем је корупција постала правило, закони важе само за неке, јавна добра служе приватним интересима, природа се уништава ради профита, а људско достојанство подређује моћи и новцу?
Још је опасније када на такву неправду пристанемо, када је почнемо сматрати нормалном, а нарочито када је они који се позивају на Бога, вјеру и традицију својим поступцима или ћутањем оправдавају.
Tамо гдје се гази достојанство човјека, гази се и лик Божији у њему, вријеђа се Творац који је као савршени умјетник створио човјека. Бог нас је створио да растемо у љубави, да доносимо плод и да живимо у заједници са Њим и једни са другима.
Зато се вратимо оном малом зрну са почетка наше бесједе. Оно у себи носи могућност живота који је много већи од њега самога. Али да би се тај живот открио, зрно мора бити примљено у земљу, мора пустити коријен и проћи кроз дуги процес растења.
Тако је и са нама. Божија ријеч посијана је у нама. У нама је потенцијал новог живота, живота који не зависи само од наших ограничених снага, него од благодати Божије. Али тај живот неће се остварити без нашег слободног одговора.
Тада човјек више не живи само за себе. Његов живот постаје дар, његова вјера постаје љубав, а његова љубав постаје свједочанство Божијег присуства у свијету.
И тада се у њему испуњавају ријечи апостола Павла:
„А живим — не више ја, него живи у мени Христос.“
Нека зато Господ учини да наша срца буду добра земља, да Његову ријеч примамо са вјером, чувамо са љубављу и доносимо плод у трпљењу.
Да бисмо, преображавајући се Његовом благодаћу, постајали оно за шта смо од почетка створени: живе иконе Божије, људи у којима живи Христос и кроз које се Његова љубав дарује свијету.
Амин!