У кључним тренуцима свога дјеловања међу људима, јеванђеље нам Исуса Христа приказује као онога који се моли. Након учињених чуда, попут васкрсења Лазаревог, он узноси благодарност Оцу, свједочећи да Његово дјело није одвојено од воље Очеве. Пред страдање у Гетсиманском врту, у молитви открива и пуноћу своје човјечанске природе, молећи да га мимоиђе чаша страдања, али истовремено прихватајући вољу Божију.
На Тајној вечери Христос не само да се моли, него и своје ученике учи молитви, остављајући им ријечи „Оче наш“ као темељ и образац обраћања Богу. А на Крсту се моли за оне који су га разапели ријечима: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“
У данашњем јеванђељу чули смо молитву коју Христос изговара уочи свога страдања, непосредно прије него што ће, послије Јудине издаје, бити предан у руке војника, изведен на суд и одведен на Крст. Али по садржају ове ријечи звуче као да Христос ову молитву изгоавара, као да се налази на маслинској гори и да се послије изговорене молитве узноси на небо ка Оцу. У ријечима ове молитве се не осјећа страх пред страдањем, нити неизвјесност пред оним што долази. Напротив, Христос говори са свијешћу да је дјело које му је Отац повјерио приведено крају: „Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим.“ Зато ова молитва већ стоји на прагу Васкрсења и Вазнесења, на прагу повратка Сина у славу коју има са Оцем.
Ова молитва је позната као Првосвештеничка молитва. У Старом Завјету првосвештеник је улазио у светињу над светињама да пред Богом приноси жртву и посредује за народ. Христос се открива као Првосвештеник Новога Завјета који приноси самога себе, за живот свијета. Зато се у овој молитви Он више не обраћа народу нити поучава ученике као раније, већ се непосредно обраћа Оцу.
Управо у томе лежи посебност ове молитве. Она је откривење односа који постоји између Оца и Сина. Христос говори о слави коју има код Оца „прије постања свијета“, о јединству љубави и воље, и моли се да у ту заједницу буду уведени и они који вјерују у Њега.
Зато посебну дубину у овој молитви носе Христове ријечи: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби.“ Овдје Христос открива саму суштину човјековог постојања и коначни смисао спасења. Човјек није створен само да постоји, него да учествује у животу Божијем. Створен је по слици Божијој, а Бог се открива као вјечна заједница љубави Оца, Сина и Духа Светога. Зато је у само биће човјеково уткана чежња за заједницом, за љубављу, за пуноћом живота која превазилази пролазност овога свијета.
Човјек своју пуноћу проналази у заједници са Богом и ближњима. Зато је позван на обожење, да кроз благодат постане причасник живота Божијег. И зато су свети оци говорили: „Бог је постао човјек да би човјек постао бог по благодати.“
Гријех је у људску природу унио расијаност, страх и подјеле, а Христос долази да поново сабере човјека у заједницу живота са Богом.
У Христу се преокреће читав трагични ток људске историје. Тамо гдје је човјек пао кроз непослушност, Христос остаје послушан Оцу до смрти. Тамо гдје је човјек изабрао себе умјесто Бога, Христос приноси себе ради човјека. И тамо гдје је гријех унио распад и смрт, Христос својим Крстом и Васкрсењем уноси живот који нема краја.
Човјек је створен да расте у заједници са Богом, да се преображава и да читавим својим бићем учествује у свјетлости Царства Божијег. Црква живи ту тајну као заједница сабраних у Христу. На свакој литургији постајемо једно Тијело Христово и улазимо у заједницу живота која преображава читаво људско биће.
Христос у својој Првосвештеничкој молитви говори Оцу као вјечни Син, откривајући да је читаво дјело спасења утемељено у љубави Свете Тројице. Он се моли да људи уђу у исто оно јединство које од вјечности постоји између Оца и Сина. Али Христос истовремено зна да човјек ту тајну не може носити само својом снагом. Зато је већ раније обећао ученицима да их неће оставити сиротне, него да ће им послати другога Утјешитеља, Духа Истине, Духа Светога, који ће остати са Црквом у све дане и који ће је увести у пуноћу живота Божијег.
Јер оно што је Христос извршио својим оваплоћењем, Крстом, Васкрсењем и Вазнесењем, Дух Свети сада остварује у животу Цркве. Он сабира, оживљава, укрепљује и преображава, чинећи да Црква не буде само сјећање на Христа, него живо Тијело Његово у историји.
У овим данима се налазимо у ишчекивању Педесетнице, догађаја у којем се открива пуноћа Христовог дјела спасења. Дух Свети силази да сабере расејано човјечанство у једно Тијело Христово и да човјека уведе у заједницу живота Божијег.
Христове ријечи ”сачувај их” у својој Првосвештеничкој молитви су упућене и нама. Јер и ми смо ученици Христови, сви који смо се крштењем обукли у Христа, који се сабирамо око Његове трпезе. Иста она молитва коју је Христос узносио за апостоле остаје молитва и за Цркву кроз све вјекове: да остане у јединству, у истини и у заједници љубави са Богом.
Зато је живот Цркве увијек покрет, увијек обнова, увијек живо течење благодати Божије. Христос је за Духа Светога и за цркву употребио слику „воде живе“, јер вода која стоји постаје мутна и мртва, а жива вода непрестано тече и доноси живот свему чега се дотакне. Тако и Дух Свети непрестано оживљава и преображава Цркву, исцјељује човјекову затвореност, сабира оно што је разбијено и уноси живот тамо гдје се човјек предао духовној сувоћи и умору.
Нека би зато Дух Свети и у нама обновио ту чежњу за Богом и за заједницом са Њим, да и ми, као народ сабран око Васкрслог Христа, већ сада окусимо радост Царства Божијег, радост живота који не престаје, радост воде живе која тече у живот вјечни.
Амин.