Налазимо се у данима великих празника када наша Црква прославља догађаје који су открили свијету његов смисао. Од Божића, преко Обрезања Господњег, до Богојављења, празнујемо заједно једну велику Тајну која нам се у историји открила вољом Онога који је историју створио.
Пјесмом, сликом, игром, свјетлошћу, богослужењима, дружењем и дијељењем заједничке трпезе, заједничаримо у радости која нам се у овом дивном периоду године дарује. А празновање почиње ангелском објавом да је на небесима слава, на земљи мир и међу људима добра воља.
Небеса откривају земљи, духовно казује тјелесном, непролазно саопштава пролазном да све што постоји не постоји залуд, да непрестана борба за живот има свој смисао и да је нашој несталности и немиру дарован мир. И то не било какав мир — не пуки предах од мука свакодневнице, него истински, вишњи мир.
Чудесни догађај витлејемске ноћи показује нам да се тај мир не налази на оним мјестима гдје га људи обично траже и да га веома лако губимо у бјесомучној јурњави за остварењем наших снова, амбиција и жеља. Он се не налази ни у Иродовој палати, владара кога је неутољива жеђ за влашћу и моћи одвела у лудило. Мир се те ноћи објавио у једној пастирској пећини.
Тајна несхватљивог и непојмљивог доласка Бога у свијет, на начин на који свако људско биће долази — рођењем — дешава се далеко од немира, буке и бијеса које нам овај нестални свијет нуди.
Бог долази у свијет, међу људе, међу нас, као крхко и слабо створење, као дијете, откривајући велику истину да се вријеме испунило и да је започео централни догађај историје спасења свијета. Уласком у свијет и постајући човјек, Бог нам открива не само да није изгубио вјеру у човјека, да није одустао од нас, него да жели да се испуни Његова воља — да сваки човјек открије смисао постојања и постане дијете Божије, Његов сарадник и Његов пријатељ.
Бог позива човјека и допушта му да саучествује у чудесном и величанственом чину спасења свијета. Зато се Он кроз историју јављао праоцима, оцима, царевима и пророцима, позивајући их да не одустају и не губе вјеру у Њега, обећавајући им да ће се вријеме испунити и да ће на свијет доћи Спаситељ.
Господ позива Марију да допусти да се у утробу њену смјести Несмјестиви. Њеном вјеренику Јосифу, када је овај био поколебан сумњом, у сну казује да је она заиста Дјева и да се не боји да је узме за жену. Бог позива мудраце из разних крајева свијета да дођу у неугледни Витлејем и поклоне се Цару царева. Допушта праведном старцу Симеону да узме у наручје Богомладенца и да очи његове виде спасење. Испуњава ријечи пророка и шаље човјека сличног анђелу да припреми пут Господњи — пророка и Претечу Јована.
Свети Јован Крститељ долази међу људе и позива их на покајање. Дакле, Бог шаље међу људски род прво изасланика, вјесника — јер ријеч „анђео“ то и значи — да им објави да је ишчекивању Спаситеља дошао крај и да морамо да се припремимо да достојанствено дочекамо тог тајанственог Госта кога смо чекали цијели живот.
Бог долази у свијет, међу нас, обраћа се свакоме лицем к лицу и позива нас себи. Да бисмо прихватили Његов позив, чули глас Господњи и примили га у своје срце, морамо најприје да се пробудимо, да се тргнемо и кренемо ка Њему. Морамо да се покајемо.
Покајање захтијева умни, вољни, духовни, емотивни, а на крају и физички напор. Захтијева храброст да се суочимо сами са собом, да упознамо непријатну истину о себи и признамо да нисмо толико добри колико мислимо да јесмо: да нисмо увијек одани пријатељи, примјерна дјеца, брижни родитељи, добри мужеви и супруге. Морамо себи признати да имамо мане, недостатке и гријехе, да бисмо почели да се смиравамо и постепено мијењамо.
Да престанемо да мислимо само о себи, да кукамо и давимо друге својим проблемима, и да се полако отварамо. Да напокон почнемо да слушамо друге и обраћамо пажњу на њих. Да, када питамо некога: „Како си?“, заиста желимо да га саслушамо и подијелимо његов терет и патњу.
Све то значи покајање — постепено, мукотрпно и истрајно мијењање свијести и погледа на живот, ослобађање духа од ропства егоцентричности и самољубља. Јер само тако добијамо шансу за истинску промјену, исцјељење и ослобођење од гријеха. Покајање значи прихватање крста, а не бјежање од њега. На крсту мора да умре свако наше несавршенство — злоба, пакост и завист — да би у нама поново засијала свјетлост живота.
Свети Јован Претеча позива оне који су се тога дана окупили на обали Јордана да се ослободе заблуде да су посебни и праведни само зато што су припадници изабраног народа и потомци праоца Авраама, и позива их да рађају плодове достојне покајања:
„Јер вам кажем да Бог може и од камења овога подигнути дјецу Аврааму“ (Лк 3, 8–9).
Бог од нас не тражи да се бусамо у прса и поносимо нечим што нисмо. Ако нашу вјеру сведемо на пуку обичајност, на сладуњаву сентименталност, на навијачку кореографију и примитивни национализам, упадамо у исту замку у коју је упао изабрани народ јеврејски, који на крају није ни препознао да је међу њих дошао Месија, Син Божији.
Зато, браћо и сестре, послушајмо глас вапијућег у пустињи и приправимо пут Господњи, поравнајмо стазе Његове нашим дјелима и покајањем. Да вјером и љубављу прихватимо службу која нам је крштењем дата. Да будемо градитељи и чувари мира и да спознамо спасоносну истину да је Бог — Син Љубљени, по Очевој вољи — заиста овдје и сада међу нама.
Амин.