Данас, браћо и сестре, у овај свети дан недјељни прослављамо великог пророка – пророка чија је прича дубоко утиснута у библијско и црквено предање. То је прича која не говори само о једној великој библијској личности него, што је још важније, открива саму суштину односа Бога и човјека.
Данас прослављамо Светог пророка Илију Тесвићанина.
У средишту библијске повијести о пророку Илији налази се сукоб између њега и Ахава, моћног владара сјеверног Израиљског царства. Био је то дубок и драматичан сукоб чији су узроци, с једне стране, били отпадништво од Бога, а с друге – борба за истиниту вјеру.
Прича о сукобу једног усамљеног пророка, кога су готово сви напустили, са охолим, самозаљубљеним и осионим владаром понавља се кроз читаву историју човјечанства. Да бисмо разумјели њену поруку, потребно је да се задржимо на неколико њених најважнијих момената.
Основу ове, као и сваке друге старозавјетне повијести, чини Завјет Бога и човјека. Бог се јавља човјеку лично и открива му истину о себи, о свијету и о смислу живота. Он успоставља однос са човјеком, а највидљивији израз тог односа јесте Закон Божији.
Кроз Закон Бог заповиједа човјеку да нема других богова осим Њега, да поштује оца и мајку, да не убија, не краде и не пожели туђе.
Закон је духовна мапа коју Бог дарује човјеку како би знао којим путем да иде и како би у себи откривао боголикост и истинску људскост. Поштовање Закона и испуњавање Божијих заповијести значило је да Завјет између Бога и човјека остаје жив, да човјек и даље има повјерење у Бога и да Му остаје вјеран.
Међутим, старозавјетна историја доноси нам безброј примјера кршења Закона, одступања од Завјета и удаљавања од Бога. Она свједочи о човјековој слабости, маловјерности, превртљивости и кукавичлуку. Када човјека заслепи моћ великих царстава, сјај туђих градова или привидна једноставност туђих култова, он сувише лако окреће леђа Ономе који га је призвао у постојање.
У данашњој повијести Закон Божији грубо крши нико други до сам владар изабраног Божијег народа. Као што то често бива са људима опијеним моћи, Ахав почиње да вјерује да стоји изнад Закона Божијег, да га може мијењати према сопственој вољи и прохтјевима. Вјеру више не доживљава као заједницу са Богом, него као средство своје власти, које може обликовати онако како му одговара.
Зато се окреће многобожачким култовима и идолима сусједних народа, а пророке Господње почиње да прогони. Изгледало је као да је одбрана истините вјере и свједочење о живоме Богу остало на једном једином имену – пророку Илији. Тако је барем изгледало људским очима. Али Бог ни тада није оставио Себи без свједока, него је, како ће касније открити самом Илији, сачувао у Израиљу седам хиљада оних који не преклонише кољена пред Ваалом (1. Цар. 19, 18). Ипак, у том тренутку управо је Илија био онај који је јавно и неустрашиво стао у одбрану истините вјере.
Илија у тешким временима не оставља Бога, али ни Бог не оставља Илију. Непоколебљиви пророк супротставља се неправди охолог владара и најављује тешке посљедице Ахавовог безумља по царство и народ. Настаје дуга и исцрпљујућа суша, а са сушом долазе глад и страдање.
Цар, заслепљен гордошћу, не жели да прихвати одговорност за оно што је учинио. Умјесто да се покаје, за све окривљује пророка Илију, који је приморан да бјежи у пустињу.
Прича о овом сукобу наставља се даље и открива, с једне стране, непоколебљивост Илијине вјере, а с друге тврдоглавост цара Ахава, његово упорно одбијање да призна сопствени гријех и да се покаје. Застрашујуће је видјети колико човјек, упркос разуму и многим даровима које је примио од Бога, може да падне и постане роб лажи о сопственој величини.
Прича о пророку Илији и његовом сукобу са царем Ахавом јесте и прича о одговорности. Илија ни у најтежим тренуцима прогона и страдања не одустаје од позива који му је Бог повјерио. Прихвата пророчку службу и сву тежину коју она носи. Ахав, с друге стране, одбија да прихвати одговорност за злоупотребу своје владарске службе и не жели да се покаје.
А шта је са народом Израиљевим? Да ли је он био само невина жртва сукоба између Ахава, Илије и Бога?
Народ Израиљев био је народ Завјета, народ који је познавао истинитога Бога и Његов Закон. Управо зато није био без одговорности. Не толико зато што је Ахав био њихов цар, него зато што је велики дио народа пристао на његово отпадништво, прихватио идолопоклонство и остао нијем пред прогоном Господњих пророка. Када читав народ постепено изгуби осјећај за истину, неправду почиње да прихвата као нешто нормално, а гријех као нешто што се само по себи разумије.
Због тога дуготрајну сушу и глад које су задесиле Израиљ не треба посматрати само као казну Божију, него и као трагичну посљедицу колективног удаљавања од Бога. Када човјек или читав народ прекине живу заједницу са Богом, неизбјежно почиње да жање плодове сопственог отпадништва. Изгледа да су и Ахав и многи у Израиљу повјеровали у лаж да им Бог више није потребан, а самим тим ни Његов Закон.
Ми, хришћани, такође смо Божији народ — Нови Израиљ. Христос нас је позвао, у Њега смо повјеровали и у Њега се крстили. Примили смо заповијест љубави — љубави према Богу, према ближњем, према читавој творевини, па чак и према непријатељима. Позвани смо да љубимо истину, правду и милосрђе.
Ако смо се, дакле, у Христа обукли и ако смо, како стоји у једној од молитава чина Светог крштења, постали Његови непобједиви војници, онда смо позвани и да прихватимо одговорност коју то звање носи. Позвани смо да се супротстављамо неправди, да чувамо слабе, штитимо нејаке, нахранимо гладне, утјешимо ожалошћене, станемо уз одбачене и да се не миримо са лицемјерјем, бахатошћу и насиљем.
Али да бисмо то могли чинити, морамо најприје непрестано испитивати сами себе. Треба да сиђемо у дубину свога срца и поставимо себи питање: колико сам ја сличан Ахаву? Колико у мени има охолости, самољубља, властољубља и славољубља? Колико сам пута и сам пожелио да моја воља буде важнија од Божије? И зато се молимо Господу да не поновимо Ахавову грешку, него да на вријеме кренемо путем покајања.
Није лако живјети хришћански. Није лако остати вјеран Богу у свијету који нас непрестано позива на компромис. Потрага за Богом често је тешка и испуњена искушењима. Неријетко се осјећамо остављеним, усамљеним и заборављеним у својој муци. Под теретом живота понекад посустанемо, посумњамо и помислимо да би нам било лакше да смо кренули неким другим, наизглед лакшим путем.
Зато нас Свети апостол Јаков у својој посланици подсјећа:
„За углед страдања и дуготрпљења, браћо моја, узмите пророке који говорише у име Господње. Ето, ми називамо блаженим оне који претрпјеше.“ (Јак. 5, 10–11)
Нека нам зато пророк Илија буде утјеха и охрабрење. Сјетимо се да, упркос свим недаћама, прогонима и неправди, није одустао од свога Бога. И онда када је изгледало да је остао сам, Бог је био са њим. И онда када је мислио да је све изгубљено, Господ му се јавио — не у сили вјетра, ни у земљотресу, ни у огњу, него у гласу тихом и тананом.
Вјерујмо зато и ми да ће и у тами наших искушења засијати свјетлост Божијег присуства. Да ћемо у дубини нашег срца чути Његов тихи и танани глас (1. Цар. 19, 12). Глас који доноси мир, обнавља снагу и јача наду.
Амин.