Христос путује са својим ученицима кроз Самарију и, уморан од пута, стиже до једног бунара. Док су ученици отишли у оближњи град Сихар да купе храну, Господ остаје крај бунара да се одмори. Ускоро долази једна жена Самарјанка да захвати воду.
Овако почиње једна од најдетаљније описаних јеванђељских сцена. У овом, као и у свим другим догађајима забиљеженим догађајима у Светом јеванђељу, се ништа не дешава случајно. И све је у њему важно – мјесто, вријеме, личности, разговор који се води. Самарјани су били омражени и презрени у јеврејском народу. Сматрали су их отпадницима од истинске вјере и закона и зато су на њих гледали са презиром. Посебно је било незамисливо да један Јудејац јавно разговара са женом Самарјанком. Све ово чини описану сцену још необичнијом.
Бунар поред кога Христос сједи није било који бунар. По предању, то је био бунар праоца Јакова. Мјесто дубоко укоријењено у предању оба народа.
И управо ту Господ започиње разговор са женом тражећи од ње воде.
Самарјанка је изненађена обраћањем једног Јудејца одговара: ,,Како ти, који су Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима.” (Јн. 4,9)
Она реагује онако како човјек реагује када се нађе заробљен у кавезу неслободе, потлачен предрасудама, погођен неправдом, храњен презиром и мржњом према другоме. Попут Самарјанке људи се рађају и одрастају у друштвима, заједницама, породицама чији системи вриједности одређују ко је добар а ко не, шта се смије, шта не смије радити, ко је пријатељ, ко непријатељ, која улога припада мушкарцу а која жени. Човјеку као јединки не преостаје ништа друго него да прихвати своју улогу. Тако је и Самарјанки било сасвим природно да ћути, да се држи своје улоге и да не разговара са непознатим човјеком, поготово не са Јудејцем.
Овај детаљ нам показује шта подјеле чине човјеку. Оне га спречавају да ступи у истински однос са другим, да упозна другога човјека, да чује његову ријеч и разумије његов живот. А управо у сусрету са другим човјеком ми не откривамо само свијет око себе — него и самога себе. Тек када изађемо из затворености и ступимо у однос са другим, почињемо да откривамо шта носимо у своме срцу. Тада постепено почињемо да се ослобађамо страха, предрасуда и лажи. У нама се рађа жеља да будемо бољи, племенитији и способни да љубав коју смо примили дијелимо са другима
То је оно што Бог тражи од нас. Данашња јеванђељска прича открива једну дубоку истину о односу Бога и човјека – жедни Господ тражи од човјека воду. Христос превазилази сваку друштвену, националну, религиозну, социјалну и родовску границу која је у то доба оштро дијелила Јудејца и Самарјанку и обраћа јој се лично – ,,Дај ми да пијем.” (Јн. 4,7) Што значи: Дај ми твој живот. Отвори ми се, покажи ми ко си. Не шта други мисле о теби, не шта очекују да постанеш, не шта би хтио да будеш, него ми покажи ко си засиста ти?
Ако ми се отвориш и ако ми искрено принесеш своје срце, онда ћу ти открити смисао живота и напојићу те водом живом. Јер: „Који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него ће вода коју ћу му ја дати постати у њему извор воде која тече у живот вјечни.“ (Јн 4,14)
На тај извор Господ позива и Самарјанку. А она, осјетивши да пред њом не стоји обичан човјек, говори: ”Господе, дај ми ту воду да не жедним” (Јн. 4,15)
Тада јој Христос каже да позове свога мужа: „Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала.“ (Јн 4,17–18)
Веома је важно да правилно разумијемо ове Христове ријечи. Оне нису осуда нити понижење Самарјанке. Христос јој открива истину о њеном животу, јер без истине нема ни исцјељења ни преображаја. Њен живот је био обиљежен неуспјелим односима и трагањем за љубављу која није могла да утоли дубоку жеђ људског срца. И управо зато је Христос постепено води ка нечему много дубљем — ка истинском односу са Богом.
Самарјанка не бјежи од те истине. Она остаје у разговору са Христом, отвара Му своје срце и постепено препознаје да пред њом стоји обећани Месија.
Разговор Христа и жене Самарјанке јесте велико свједочанство јеванђељске истине о сусрету Бога и човјека, сусрету Доброг пастира и Његове изгубљене овце; сусрету који препорађа и из кога се рађа однос љубави и повјерења. Ова прича нам открива величанствену истину да нисмо само ми, људи, жедни и жељни Бога, него да је и Бог жедан наше љубави.
Бог, браћо и сестре, чезне за нама, позива нас себи, шаље Сина Свога Љубљеног по нас и обећава нам Духа Светога који постаје у нама ,,извор воде која тече у живот”.
Бог је с нама! Христос васкрсе!