У данашњем читању Светог јеванђеља чули смо веома снажне и упечатљиве ријечи које Господ упућује својим ученицима. Христос нам шаље три основне поруке које се тичу саме суштине човјековог односа са Богом.
Најприје говори шта ће бити са онима који Га буду „признали пред људима“, а шта са онима који Га се буду „одрекли пред људима“ (Мт. 10, 32–33). Признати Христа значи исповиједити Истину. А да би се Истина исповиједила, она се најприје мора спознати. Исповиједити значи посвједочити искуство сусрета и личне заједнице са Богочовјеком Христом. Заједнице која нас буди из чамотиње, препорађа нас и ослобађа страха, невјерице и несигурности. Заједнице у којој се рађа љубав.
Ако смо са неким у истинском односу и ако је тај однос искрен, отворен и заснован на љубави и слободи, онда кроз њега оплемењујемо себе, другога и окружење у којем живимо.
Ако смо истински упознали Христа, ако смо Га свим својим срцем завољели и ако смо спознали да је Он Истина која ослобађа (Јн. 8, 32), зашто бисмо Га онда крили од других? Зашто бисмо Га се одрицали? Због чега?
Он не тражи од нас да се бусамо у прса, да тетовирамо Његов лик по тијелу или да се самозаљубљено хвалимо што носимо Његово име, мислећи да смо тиме бољи од других.
Христос нас позива себи и Духом Светим уводи у заједницу живота Свете Тројице. Позива нас на преумљење и ново рођење (Јн. 3, 3–5), да се у Њему и кроз Духа Светога исцијелимо и преобразимо нашу малодушност у наду, себичност у великодушност, хладноћу срца у саосјећање и милосрђе, кукавичлук у храброст, а мржњу у љубав.
Упознајући, препознајући и пуштајући Христа у свој живот, постајемо свједоци и заједничари Његове спасоносне љубави. Љубави која је животворна и животодавна, која нас уводи у постојање и у живот вјечни (Јн. 17, 3). Ту љубав не може замијенити нити надомјестити ниједна друга љубав, колико год она била снажна.
Зато Христос поручује да свако ко љуби оца или матер, сина или кћер више него Њега, није Њега достојан (Мт. 10, 37). Он тиме не омаловажава нити обезврјеђује нашу љубав према ближњима. Не заборавимо да управо Христос љубав према ближњем истиче као једну од двије највеће заповијести (Мт. 22, 37–40).
Али сваки међуљудски однос и свака љубав заснована искључиво на људским снагама носе у себи пролазност и ограниченост. Брачна љубав, љубав између пријатеља, браће и сестара може временом да ослаби, охладни или буде нарушена различитим искушењима.
Међутим, вратимо се још једном на полазну и главну истину наше вјере. Ако смо Христа истински у Духу Светом упознали, ако смо Га лично срели, „лицем к лицу“ (уп. 1Кор. 13, 12), онда смо Га завољели и спознали истину да је Бог савршена, безгранична и вјечна љубав (1Јн. 4, 8), од које нема веће.
А када ту љубав једном спознамо и када је уселимо у своје срце, тада ћемо бити кадри да још више, здравије и искреније волимо не само своје ближње него и своје непријатеље (Мт. 5, 44), па и читав свијет.
Тада ћемо бити спремни да прихватимо и тајну посљедње поруке коју Христос упућује својим ученицима:
„И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38).
Узети свој крст значи начинити тај неопходни корак и иступити из затвореног круга самољубља и себичности, отворити себе и кренути ка Другоме. На тај начин љубав постаје дјелотворна, исцјељујућа и спасоносна.
Узети свој крст значи ухватити се у коштац са несавршеношћу, палошћу и гријехом у нама и свијету око нас, те кренути да га са Христом мијењамо, обнављамо и приносимо Оцу небеском на освећење.
Понијети свој крст значи кроз жртву посвједочити љубав према ближњем. Јер ако некога истински волимо, не можемо остати равнодушни према његовој патњи и страдању. Не можемо бити нијеми посматрачи када се над нашим ближњим чине неправда и насиље. Управо кроз бригу, помоћ и жртву за ближњега свједочимо своју љубав према Христу и остварујемо заједницу с Њим.
Данас се сјећамо и као нашу храмовну славу прослављамо једног истинског исповједника те љубави – Светог Јована Владимира.
Свети Јован је својим животом и дјелима посвједочио снагу љубави према Христу и снагу своје људскости. Није био велики освајач ни војсковођа, него благи владар који је бринуо за свој народ и није желио да тај народ узалуд страда.
Свети Јован Владимир је мученик, а мученик у изворном смислу ријечи значи свједок. Свједок љубави која ослобађа и открива истину о Богу који је ту, поред нас и у нама.
И када страдамо, и када патимо, и када смо остављени, у туђини, невољени или презрени – нисмо сами. Никада нисмо сами. Јер Господ је обећао: „Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28, 20).
Свети Јован Владимир и мноштво других свједока Христовог спасоносног присуства у свијету својим животом и дјелом свједоче да ни понижење, ни ропство, ни неправда, ни страдање, нити било које зло не могу уништити достојанство лика Божијег у човјеку (Пост. 1, 26–27).
„Зато и ми“, како позива Св. Апостол Павле, „имајући око себе толики облак свједока, одбацимо свако бреме и гријех који нас лако заплиће, и са стрпљењем трчимо трку која нам предстоји, гледајући на Начелника и Савршитеља вјере Исуса“ (Јев. 12, 1–2).
Амин.