Христос васкрсе!
У ове празничне дане изговарамо, шаљемо и дијелимо једни са другима овај прелијепи поздрав. Поздрав који у себи садржи све за чиме као људска бића чезнемо: утјеху да смрт нема посљедњу ријеч, обећање да ће зло, неправда, лаж, лицемјерје и кукавичлук на крају бити побијеђени, наду да живот има смисао и да нисмо осуђени на нестанак у тами ништавила, вјеру да нисмо сами и да ћемо бити спасени.
Узвикивањем овог дивног усклика објављујемо свијету и јављамо нашем Творцу да смо живи, да нисмо поклекли, да смо опстали. Да смо, упркос свим нашим падовима, издајама, слабостима, кукавичлуку и себичности, успјели да задржимо трунку вјере у себи, мању од горушичиног зрна. И коју, ево, исповиједамо и свједочимо: да је онај млади и необични учитељ из неугледне Галилеје, који је био издан, остављен, оклеветан, мучен, пострадао и умро, на крају ипак васкрсао, и тиме пројавио велику истину — да је Он Помазаник, Месија, очекивани Спаситељ, Син Бога живога.
Христос васкрсе!
Узвикујемо не са поносом, самозадовољно и опијени лажним и веома опасним убјеђењем да смо бољи од других. Овај усклик изговарамо упркос горком искуству да смо, попут најближих Његових ученика — апостола — Господа издали, да смо Га се у животу далеко више од три пута одрекли, да смо били блудни синови, горди фарисеји, луде дјевојке, непокајани разбојници, дио масе која безумно кличе: „Распни Га, распни!“
Све смо то били, и гори од тога. Али Господ ипак чини тајанствено и савршено дјело искупљења и спасења. Чини жртву савршене љубави и открива свијету истину да је Бог милосрдан, саосјећајан и дуготрпељив, да је љубав. Да нас, упркос нашој несталности и поразу, није оставио. Као што није оставио ни апостоле који су Њега оставили.
Христос васкрсе!
Свједочанство јеванђелисте и апостола Јована, које смо данас прочитали, говори нам шта се дешава послије Васкрсења Христовог. Открива нам на који начин васкрсли Христос ступа у однос са својим ученицима. Он се појављује изненада у просторији у којој су се апостоли, поздравља их јудејским поздравом: „Мир вам!“, а затим им показује своје руке и ребра.
Васкрсли Господ показује ученицима своје ране, да би знали да је то заиста Он — њихов Учитељ који је страдао. Тако им открива да је Његова жртва стварна и да је принесена за њих и за цијели свијет. А када им је открио ко је Он, открива им и ко су они, и у коју службу их позива:
„Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас.“ И ово рекавши, дуну и рече им: „Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.“ (Јн. 20, 21–23)
Када Христос дуну на апостоле, Он им дарује нови живот. Обнавља их и уводи у заједницу са собом. Као што је Бог на почетку удахнуо живот Адаму, тако и апостоли сада, примајући Духа Светога, почињу да живе новим животом у Христу. Јер тек када откријемо смисао живота и разумемо зашто постојимо, тада заиста почињемо да живимо.
Господ понавља своје јављање осам дана касније. Овога пута присутан је и Тома, апостол који није повјеровао својој браћи да су видјели васкрслог Господа. Христос Тому не одбацује због његове сумње, него му дозвољава да опипа Његове ране и истински повјерује да је то Он.
У сусрету са својим ученицима Христос открива једну нову стварност. Показује да однос са Њим није ограничен законитостима нашег свијета. Да није нужан. Да нас Господ не приморава да ступимо у однос са Њим, него да се појављује тихо, нудећи мир, а затим и Духа Истине, како бисмо могли да откријемо истину која ослобађа.
Да бисмо открили и препознали васкрслог Христа, неопходно је да се ослободимо страха од живота, непрестане стрепње и немира који нас исцрпљују, и да прихватимо мир који нам Господ нуди. Јер мир је темељ на коме се гради повјерење и открива вјера у стварност која оком није видљива. Вјера је дјело Духа Светога; она се гради у заједници љубави. Кроз вјеру долазимо до познања истине да су заиста „блажени они који не видјеше, а повјероваше“ (Јн. 20, 29).
И то је наш пут, браћо и сестре — пут откривања вјере у Богочовјека Христа, који нам показује своје ране и говори да Његова жртва није узалудна, да је положена за живот свијета и спасење. Да неправда, закон силе и јачег, страдање и насиље немају посљедњу ријеч. Да је смрт побијеђена.
Руке Господње, руке са ранама, грле свако невино дијете, сваког страдалника, заборављеног, напуштеног и презреног, тјешећи га и говорећи у миру: „Ту сам, с тобом сам, ниси сам.“
То је наш Бог!
Христос васкрсе!