Главна тема данашњег празника је сусрет. Као Црква — заједница светих — као народ Божији, прослављамо велики догађај чији смо опис управо чули у светом Јеванђељу. Апостол Лука свједочи како Марија и Јосиф доносе Богомладенца у велики јерусалимски Храм, испуњавајући тако слово Старога закона, који је налагао да се свако мушко дијете четрдесет дана по очишћењу доведе у Храм и посвети Господу.
Овим чином испуњавао се Закон, који је сматран основним изразом завјета Бога и човјека. У основи вјере у Једнога, Живога Бога — Бога који нам се открива као Творац, као праведан и милосрдан — стоји завјет, тајанствени савез између Њега и човјека. Савез који се темељи на обостраном повјерењу: на Божијем обећању да ће се испунити вријеме, да ће чежња и жеђ човјечија за сусретом са Њим, својим Творцем и Животодавцем, бити утољена, да ће доћи Бог да спасе свој народ и свијет.
Библијска сцена коју смо данас чули одише надом, повјерењем и истрајном вјером у испуњење тог великог обећања. Свако од учесника овог необичног догађаја позван је да посвједочи своје повјерење у Ријеч Божију. Марија и Јосиф, као родитељи, доносе Дијете у Храм, испуњавајући Закон. Поред њих, апостол Лука помиње по имену још само двоје људи — старца Симеона, за кога пише да је био „праведан и побожан“ (Лк. 2,25), и стару удовицу и пророчицу Ану, која „служаше Богу дан и ноћ постом и молитвом“ (Лк. 2,36–37).
Заједничко за ово двоје људи јесте да су деценије свога живота провели ишчекујући, како Писмо каже, „утјеху Израиљеву“ (Лк. 2,25), сусрет са „Христом Господњим“ (Лк. 2,26). Симеон и Ана су жива слика Старога завјета, склопљеног између Бога и праоца Авраама — завјета који је обиљежио историју изабраног народа. Кроз вјекове, тај народ је био Духом вођен: кроз откривење, заповијести, Закон, казивања и пророштва Бог је откривао своје присуство, своју вољу и своје обећање да ће се испунити вријеме и да ће доћи Христос — Месија, Спаситељ. Кроз ковитлаце историје, кроз страдања и прогонства, упркос отпадништву и издаји, Бог није одустајао од свога обећања, од свога народа — није одустајао од човјека.
И заиста, обећање се испуњава: Христос Господњи долази у свијет, међу свој народ, долази у Храм посвећен Његовом Оцу. Али долази мимо свих очекивања — тихо, ненаметљиво, скромно. Долази као крхко, мало дијете, донесен у наручју Мајке.
Испуњење Божијег обећања не догађа се у слави доласка Цара и праведног Судије, са силом анђеоских војски, кога дочекују првосвештеници, свештеници, познаваоци Закона и народни великаши. Можда су и они били тога дана у Храму — али нико од њих није ни примијетио, а камоли Га препознао. Испуњење завјета остварује се у тајанственом сусрету Дјетета са двоје старих људи. У том сусрету немоћног новорођенчета са исцрпљеним старцем и старицом открива се величанствена тајна: да је Син Божији дошао у свијет, међу људски род, да на себе узме све наше слабости, нашу коначност и смртност — да све то преобрази, припреми за вјечност и обожи.
Зато је изузетно важно да срцем прихватимо ову јеванђељску поруку и разумјемо смисао данашњег празника. Ми Бога свакодневно сусрећемо — али Га не препознајемо. Тумарајући животом, обузети бригама, залуђени жељама, плановима и циљевима, ношени страстима, све мање видимо и Бога и човјека. Савјест гушимо површном и лажном духовношћу. Умјесто да се истински и трезвено ухватимо у коштац са проблемима у породици, у односима, на послу, у друштву — ми бјежимо од одговорности, тражећи кривца у другоме, у нечистим силама, у магији. Желимо рјешење одмах: да се једном молитвом одагна мука, једним савјетом покаже пут спасења. Исповиједање вјере свели смо на објаве на друштвеним мрежама, иза којих се често крије потреба да себе покажемо бољима од других, а ближње осудимо.
Све то показује да живимо у времену буке, вриска и цике, којом скрећемо пажњу на себе. Жељни смо пажње, признања, истинског сусрета. У суштини — жељни смо Бога.
Да бисмо сусрели и препознали Бога, морамо најприје престати да тумарамо беспућем сопствених заблуда. Морамо да се смиримо. Морамо поново да научимо да истински слушамо, да имамо обзира једни према другима. Да почнемо да волимо.
Данас смо, такође, чули јеванђељски одломак о Страшном суду. Господ у опису свога другог доласка истиче један, основни критеријум спасења: биће спасени они који су помагали онима које Он назива својом најмањом браћом (Мт. 25,40). А то су гладни, жедни, странци, болесни, заточени (Мт. 25,34–36).
Другим ријечима, ако у себи пробудимо људскост, саосјећајност, самилост и љубав — све оне силе које нас чине истински људима — добијамо шансу да сусретнемо и препознамо Христа. Ми Христа срећемо у човјеку: када некоме пружимо руку, када га загрлимо, саслушамо, када размијенимо топлу ријеч утјехе, када помогнемо, када отворимо срце. Тада саучествујемо у дјелу спасења свијета.
У сваком тренутку наших живота имамо прилику да будемо људи. И овдје, и сада, можемо се запитати: како је брату или сестри која стоји поред мене? Треба ли да се помјерим корак да би сви ушли у храм, да неко не стоји напољу са дјецом на снијегу и хладноћи? У тим, наизглед малим стварима, ми показујемо много — показујемо да ли смо будни духом, да ли нам је стало само до нас, или у нашем срцу има мјеста и за другога.
Мјеста за сусрет, за сретење.
Нека наше душе сретну Господа, и нека наше очи виде спасење Његово (Лк. 2,30).
Амин.