Бесједа у недјељу 16. по Духовима
Свети Апостол Павле се, како смо у данашњем читању чули, обраћа хришћанској заједници древног града Коринта молбом, можемо чак да кажемо упозорењем, да не примају узалуд благодат Божију јер су они, како у оригиналу стоји συνεργοῦντος, што значи срадници Његови. (2. Кор. 6,1)
Ово веома важно мјесто у Светом писму нам открива велику истину о односу Бога и човјека. Црквена заједница у Коринту је била погођена међусобним размирицама, раздорима, сумњама, оптужбама. Једном рјечју, борили су се са свим оним искушењима која у мањој или већој мјери потресају сваку црквену заједницу од настанка Цркве па до дана данашњег.
Апостол Павле својим другим обраћањем Коринћанима подсјећа чланове ове веома шаренолике заједнице, сачињене од Јевреја и бивших многобожаца, богатих и сиромашних, господара и робова, на основну истину коју нам Бог открива – да човјек није само створење, слуга, није поданик Божији, него Његов сарадник.
Бог у свом чудесном и предивном акту стварања призива човјека у постојање утискујући у његово биће тајанствени дар који га чини сличним Творцу, чини га иконом Божијом. Од првог момента постојања, од зачећа, рођења, првог даха, прве емоције, сјећања, прве мисли, па кроз цијели свој живот, човјек саучестује у величанственој тајни живота постепено откривајући дарове које му је Господ подарио.
О тим драгоцјеним даровима, талантима, илити талентима говори и чувена Христова прича коју смо данас чули. Господ њоме својим ученицима, а затим и свима нама који је миленијумима касније слушамо, поручује да су сви наши таленти које посједујемо, способност да стварамо, стичемо, градимо, наша интелигенција, имагинација, воља чијом снагом смо у стању да мијењамо свијет узалудни ако их нисмо подјелили са другим.
А подијелити значи отворити своје биће другоме, понудити све оно што носимо у себи своме ближњем са надом и вјером да ће их он (или она) прихватити и на наш дар узвратити истом мјером. Једино ако кроз искреност, отвореност, саосјећајност, разумјевање, слободу и љубав ступимо у однос са другим, добијамо прилику да откријемо у себи ону стварност коју називамо људскост, тада смо на правом путу да постанемо људи.
То значи постати сарадник Божији – биће које прихвата све таленте које му Бог стварањем дарује и које их дијелећи са другима, са свијетом чији је дио умножава и као уздарје приноси своме Творцу назад на освећење. Свако од нас је позван да постане сарадник Божији у освећењу и спасењу свијета.
Једино на тај начин досежемо смисао нашег постојања, ону стварност коју Св. Иринеј Лионски, велики отац ране Цркве назива синергија (συνεργία) – успостављање дубинског, суштинског односа Бога и човјека прихватајући свим својим бићем, кроз слободу и љубав Његову благодат.
Браћо и сестре, свако од нас зна да није лако успоставнити истински и искрен однос са другим. Искрено, није га лако успоставити ни са самим собом. Збуњени смо, дезорјентисани смо, уплашени смо. Затворени смо у своје мале свјетове у којима се све врти око нас, наших потреба, наших жеља, наших илузија. Заокупљени својим бригама, пуни самосажаљења, паралисани страховима постепено губимо способност да упознајемо свијет, да ступамо у однос са другим. Вријеме тече, дарови (таланти) које носимо у себи се полако гасе и нестају.
Зато је важно, колико год наше муке биле тешке, проблеми велики, садашњост тмурна а будућност неизвјесна, да никада не одустајемо. Да се пренемо, да се пробудимо, да устанемо и кренемо даље, даље у живот. Да не траћимо своје дарове (таленте) забадава и да не заборавимо ко смо. Човјек је биће у потрази за својим Творцем, у покрету кроз вријеме и простор он је у стању да оплемени и себе и друге.
Апостол Павле ријечима пророка Исаије поручује: „У вријеме погодно послушах те, и у дан спасења помогох ти. Ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења!“ (2. Кор. 6,3)
Сваки дан нашег живота је дан спасења, сваки тренутак је најпогодније вријеме. Нема потребе да чекамо да се испуне сви услови, да дође боље вријеме, да се деси чудо па да почнемо да се мијењамо, да живимо као људи.
Ево сад је наш тренутак, нова шанса за промјену, за спасење. И њу ништа не може да нам одузме. Зато је важно да никада не одустајемо од службе коју нам је Бог подарио, да будемо сарадници Његови. Ни, како рече апостол, када сму у трпљењу многом, у невољама, бједи, тјескоби, у ранама, у тамници, у бунама.
Без обзира на све и даље смо способни да се одазовемо на позив Божији, обнављајући и умножавајћи у односу са Њим, са својим ближњим своје драгоцјене дарове у чистоти, у знању, дугорпљењу, благости, у Духу Светоме, у љубави нелицјемерној. (2. Кор. 6,5)
Тада наш живот добија свој смисао. Тада откривамо да смо заиста бића слободе и љубави.
Амин.