Драга браћо и сестре,
Ријечи које смо данас чули из Светог Јеванђеља по Матеју (6, 14–21) дубоко задиру у само срце нашег духовног живота. Господ нам говори о три велике истине: о праштању, о посту и о благу које сабирамо.
Каже Господ: „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески.“ Овим ријечима Господ поставља јасан услов: наше спасење тесно је повезано са нашим односом према ближњима. Не каже: ако будете у праву, ако будете јачи, ако будете побједници – него: ако опростите.
Праштање није слабост. Праштање је сила Крста. На Крсту је и сам Исус Христос рекао: „Оче, опрости им.“ Ако желимо да будемо Христови, морамо учити да праштамо – не само ријечима, него срцем. Непраштање нас везује за земљу, трује душу и затвара је за благодат. Опраштајући, ми ослобађамо и друге и себе. Тада постајемо синови Оца небеског, јер личимо на Њега.
Господ нас упозорава да не будемо суморни као лицемјери, да не показујемо људима своју побожност. Пост није представа. Пост није дијета. Пост је тајна љубави између човјека и Бога. Када постимо, ми се одричемо нечега тјелесног да бисмо се нахранили духовним. Али ако то чинимо ради похвале, онда смо већ примили своју награду – људску похвалу. А Господ нас позива на нешто много веће: на награду од Оца који види у тајности. Прави пост доноси свјетлост лицу. Он не рађа тугу, него тиху радост. Јер када човјек осјети да се приближио Богу, срце му се испуњава миром.
Каже Господ: „Не сабирајте себи блага на земљи… него сабирајте себи блага на небу.“ Све што је земаљско пролази: новац, имовина, слава, положај. Мољац и рђа нагризају, лопови краду. Али дјела љубави, милостиње, вјере и смирења – то је благо небеско. Господ нам открива једну духовну законитост: „Гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“
Ако нам је благо у новцу – срце ће бити у новцу.
Ако нам је благо у слави – срце ће бити у људским очима.
Ако нам је благо у Богу – срце ће бити у вјечности.
Питање није да ли имамо нешто, него чему припада наше срце.
Овај одломак Јеванђеља позива нас на три дјела духовне обнове: да праштамо из дубине срца, да постимо смирено и радосно, да своје благо сабирамо у Царству небеском.
Данашње апостолско читање из Посланице Римљанима, које нам је оставио свети Апостол Павле, снажно нас буди из духовне успаваности и позива на трезвеност, љубав и смирење. Апостол говори: „Већ је час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад повјеровасмо.“ Ово није сан тјелесни, него сан душе — равнодушност, навика, духовна лењост. Човјек може споља бити активан, а изнутра успаван. Може знати вјеру, а не живјети је. Павле нас подсјећа да вријеме пролази. Сваког дана ближи смо сусрету са Господом. Зато каже: „Ноћ одмаче, а дан се приближи.“ Ноћ је симбол гријеха и таме, а дан је Христос, Свјетлост свијета. Живјети хришћански значи живјети будно — свјесно, одговорно, са мишљу на вјечност.
Апостол набраја дјела таме: пијанства, разврат, свађе, завист. То су плодови живота без Бога. Али не зауставља се само на забрани. Он нам даје позитиван позив: „Обуците се у Господа Исуса Христа.“ Овдје се не ради само о моралном поправљању, већ о преображају. Као што облачимо одјећу, тако треба да се „обучемо“ у Христа — да Његов дух постане наш дух, Његова љубав наша љубав, Његово смирење наше смирење. Хришћанство није списак правила; оно је заједница са живим Христом.
У наставку (14, 1–4), апостол нас упозорава на опасност осуђивања. Један пости, други не пости; један једе све, други се уздржава. И шта каже Павле? Не презири. Не осуђуј. Зашто? „Ко си ти да судиш туђем слузи?“ Сваки човјек стоји пред својим Господаром. Бог види срце. Ми видимо само спољашњост. Осуђивање је прикривена гордост. Човјек који осуђује ставља себе на мјесто Бога. А смирен човјек зна своје слабости и зато има милост за друге. Како треба дух поста да буде? Љубав и снисхођење! Ово чујемо често у вријеме поста. Није довољно уздржати се од хране ако се не уздржимо од осуђивања. Није довољно очистити трпезу ако не очистимо срце. Пост без љубави постаје закон, а закон без љубави рађа осуду. Зато апостол спаја трезвеност са милосрђем. Прави хришћанин не мјери друге, него себе. Не броји туђе гријехе, него плаче над својима.
Браћо и сестре, пробудимо се из сна духовне равнодушности. Одбацимо дјела таме. Обуцимо се у Христа. И не осуђујмо једни друге. Јер спасење нам је ближе него икад. Дан Господњи долази. Нека нас нађе будне, у љубави и смирењу. Нека нам Господ дарује снаге да опраштамо као што Он прашта, да постимо са љубављу, и да живимо тако да наше срце буде узнесено ка небу. Јер само оно што је учињено из љубави остаје за вјечност.
Срећан и Богом благословен почетак Васкршњег поста! Амин