Шта су таланти? Ништа друго до дарови, браћо и сестре.
Први и највећи дар који имамо јесте то што смо живи, то што смо се родили, што живимо. Нема већега дара од тога. Али, свако од нас има неку врсту дара или како ми, управо због ове библијске речи кажемо, неког талента. И сигурно нема некога човека на земљи који нема неки дар. Јер, Бог сам то говори, да је свакоме дао по моћи његовој.
И нико није заслужио те дарове, и оно што је још важније, да се не бисмо гордили, да не бисмо се тако понашали, никоме ти дарови не припадају, они нису наши. Они су Божији и он нам је дао из своје пуноће. Али, дао нам их је не да их закопамо, не да умру, не да онда кад Он дође и каже ”Шта си урадио са својим животом, шта си урадио са оним што сам ти дао?” да ми кажемо ”Не, Господе, ја сам се бојао тебе па сам само то похранио, сакрио се у неку собу и нисам ништа радио.”
Не, он као што чујете, очекује од нас да се ти дарови умноже. А зашто да се умноже? Зато што су они показатељ и сведочанство другима и читавом свету о ономе што је Бог људима дао, о Њему самоме. Зато је потребно да их умножавамо.
На то ме је подсетио један велики наш богослов, блаженопочивши митрополит Зизјулас Јован, то је и сама света Литургија.
Шта се збива на њој? Узимамо брашно, воду, уље, узимамо, дакле дарове које је Бог земљи дао, узимамо грожђе и од њега правимо вино, од брашна правимо хлеб. То све пролази кроз наше руке. Ми узимамо оно што нам је Ондао, обрађујемо, умножавамо на неки начин то и Њему враћамо, да би нас Он благословио и да бисмо ми, опет благословени још једном заједно од тога узимали и били испуњени Његовом милошћу и благодаћу.
То јесте дивна једна слика на самој Светој Литургији, слика и нашег живота. Дарови.
Човек је створен по слици и икони Божијој. То значи, будући да је Бог онај који ствара, да је сваки од нас некакав стваралац. И сви то, верујем, јако добро знамо. Деца воле да цртају, воле стално нешто да праве.
То је онај Дух у нама, то је та слика, икона Божија у нама. Опет, кад порастемо, човек стално покушава нешто да направи, да створи. То је она икона и слика Божија у нама, али то су и ти дарови који нам нису дати да бисмо их ми закопали само за себе, него су нам дати управо да бисмо их вратили, да бисмо их кроз умножење благословили. Али, опет, не умножење само зарад нашег добра, него умножење зарад света, зарад оних који су око нас.
И то је оно о чему нам Господ говори у данашњој причи о талантима. Да преиспитамо, замислимо се над својим животом, над даровима који су нам дати. Да их стално, ако их до сада нисмо пронашли, да за њима трагамо и да онда када их пронађемо, када их откријемо, се њима заиста посветимо, њих умножимо.
Да онога дана коначнога, када Господ дође, не бисмо стајали погнуте главе и говорили: ”Господе, ја сам сакрио то што си ми дао”, него да би Он, видевши наш труд, јер труд је важан, важно је то да ми хоћемо да заједно у Богу, са Богом, дарове који су нам дати умножимо; и да би онда видевши наш труд и наше залагање, и Он рекао: ”Добри слуго, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити.”
И то је, браћо и сестре, заиста једна дивна и страшна и важна реченица: У маломе треба бити веран да бисмо дошли и до великога. Амин.