БЕРЛИН, МИТРОПОЛИТ ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ

Крстопоклона недеља у храму Васкрсења Господњег у Берлину

У недељу трећу Великог поста – Крстопоклону, 23. марта 2025. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Васкрсења Господњег у Берлину.
 
Његовом Високопреосвештенству су саслуживали: протојереј Јован Јоцковић; протојереј-ставрофор Вељко Гачић, старешина Храма, и јерођакон Василије Старовлах.
 
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
 
„Драга браћо и сестре, јеванђелски одељак који смо чули толико је важан да га неки називају и кључним у Еванђељу по Марку. Ове речи које смо чули су кључ нашег спасења, односно отварају врата спасења. Врата нашег спасења су крст Господњи, крст Христов, дрво живота. Рече Господ: „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе, нека узме свој крст и пође за мном“. Драга браћо и сестре, врло је важно да увидимо, из ових речи, да је наше спасење један покрет; оно не може да се деси уколико изостаје кретање напред, ако не кренемо, односно ако стојимо. Ако останемо на месту где смо, нема нам спаса. Зато што смо смртни, остаћемо у својој смртности и зато што смо грешни, остаћемо у свом греху. Но, ако послушамо глас Господњи, и ако узмемо крст свој, и пођемо за Њим, оставићемо иза себе смртност и грешност и ићи ћемо ка животу и имаћемо живот.
 
Браћо и сестре, али то нам не каже неко одвојен од наше реалности седећи негде далеко, рецимо, сликовито, горе на небесима, те нам заповеда да урадимо тако и тако, те ће нам бити добро. Не, то нам каже неко ко је све тако учинио, ради нас и ради нашег спасења постао човек и направио тај покрет – немајући греха и узевши наше грехе на себе (уп. Ис 53:4) – од греха, идући ка Голготи и претврпевши крст и смрт. Од крста као некадашњег симбола старшне смрти (Уп. Гал 3,13) начинио је симбол живота. Од оног плода дрвета у рају који су наши родитељи окусили, иако је било забрањено од њега јести, направио је животворно дрво крста на Голготи. Постоји предање по коме на месту крста Господњег почивају наши прародитељи, Адам и Ева.
 
Браћо и сестре, да буде мало јасније: човек који се није покренуо носећи свој крст, према Господњим речима, сличан је ономе који почива у гробу поред кога је, истина, крст, али символизам иде у правцу да је ношење крста метонимија за прихватање и примање живота на себе, односно Христа као непролазног и вечног живота (уп. Јн 14,6). И након овог ношења крста све ће се такође завршити гробом и крстом у близини, али у овом случају крстом који слути на васкрсење, или васкрсењем прожет, животом прожет, на коме је Христос разапет, на коме је Спаситељ. Због тога је, браћо и сестре, потребан тај покрет, оно што свети оци називају подвигом, да кренемо и идемо напред, никада не стојећи у месту; у супротном смо мртви. Но, идући за крстом, односно Христом, идемо за животом.
Опет, врло јасно, говори се: „Јер, ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га“, што се односи на оне који седе, леже, говорећи да ће се скупити, неће померати, они ће изгубити живот. Онај ко изађе из себе, крене за Христом и преда живот свој Христу, он ће сачувати живот. Онај пак ко свој смртни живот неће да да, настојећи да га сачува, он ће изгубити живот. И опет, онај ко остави тај смртни и грешни живот, и крене за Христом, он ће добити живот вечни. У томе се састоји важност подвига, односно покрета. Због тога ми хришћани никада не смемо бити депресивни, не смемо да стагнирамо. Западамо у таква стања уплашени од смрти и греха, то нас кочи. Важно је да се покренемо и изађемо из себе и идемо напред. Иако погрешимо крећући се на том путу крста, што кажу свети оци, битно је да наставимо, односно када паднемо, да наставимо, да поново кренемо. Узимањем крста свог ми следујемо Ономе који је први понео крст, давши живот за нас и ослабио смрт, за нас који смо на том путу следовања Христу са крстом својим. Да изађемо из себе, кренемо напред, а не да стојимо и да се бојимо! Боже, дај! Амин!“