У недељу, 18. јануара 2026. године, на Крстовдан, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог Саве у Берлину. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј Радомир Колуџић, јереј Александар Дебељак и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре,
Хришћанство је догађај. Како то данас читамо: „Почетак јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега. Као што је писано код пророка: Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом“ (Мк 1, 1-2). Дакле, у почетку није покрет оловке, већ послање Светог Јована Крститеља који припрема пут Господњи. Живот Јована Крститеља у пустињи је такође својеврстан догађај; он крштава људе водом, и проповеда силном и истинитом речју. У пустињи све излази на видело, све је откривено и нема сувишних ствари. Јован је у пустињи живео врло једноставно: био је опасан кожним појасом, огрнут у камиљу длаку и јео је биље и дивљи мед (уп. Мк 1, 6). Јеванђеље нам каже да му је долазила сва Јудеја и Јерусалимљани; сви су чули за силног човека, великог пророка који је неустрашив у проповедању истине. Код тог пророка су долазили сви, и Јудеја и Јерусалим, како би их крстио у Јордану, и како би исповедили своје грехе. Но, он је сам говорио да су његова чињења неупоредива са оним што следи: „Долази за мном јачи од мене пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрeшити ремена на обући његовој“ (Мк 1, 7). Јован Крститељ указује на догађај Новог Адама, Христа, Онога који храбри неустрашивог Јована који сада са страхом оклева да крсти Христа (уп. Мт 3, 14-15; Јн 1, 31-33). На Јованово устручавање Христос одговара потребом да се испуни свака правда. Сада Други Адам долази да подигне палог праоца Адама.
Браћо и сестре, из овога што смо чули очитава се стварност Господњег доласка у наш живот. Реч је о догађају у коме је Бог закорачио у наша срца крштавајући нас Духом Светим. Јован је крстио водом – то је оно што може човек. Вода очишћује, али Дух оживљава наше биће. Када се испунимо Духом, оживи целокупно наше биће, свака наша, ако хоћемо тако, нит. Живот у Духу, бар како нам сведочи Јеванђеље, није сводив на пуку рутину; тај начин живота надилази обичајност и окамењо испуњење слова (уп. 2Кор 3, 6). Такав начин живота се огледа најпре у динамици сусрету Бога и човека. Као такав он је неисцрни извор нашег идентитета. Сваки велики празник, а овај нам нарочито о томе сведочи, показује да је наша вера заснована на догађају сусрета Бога и човека; Бог, како нам то сведочи Јеванђеље, нам се открива симболима тварног. Служба коју данас чинимо, освећење воде и сваки аспект нашег хришћанског живота представља наставак тог, рецимо тако, светотајинског сусрета Бога и човека. Сваки од поменутих аспеката је чудо у коме Онај кога сусрећемо нас оживљава, исцељује и подиже за бесмртност. У хришћанству прича не претходи сусрету, већ покушава накандно и увек недостатно да тај сусрет искаже.
У празнику Богојављења који славимо догађај сусрета Старог и Новог Завета; сва минула времена су се стопила јер је дошло до пуноће времена (Гал. 4, 4). Покушајмо, драга браћо и сестре, да са сваким доласком у Цркву отворимо наше биће додиру Духа Светога, а не тек ради обичаја да захватимо од освећене воде. Догађај у коме учествујемо потребује да отворимо све уставе свога бића, а не да останемо затворени и загледани у себе. Не дозволимо да будемо опхрвани бригама овога света јер нас на то позива и херувимска песма речима да сваку животну бригу оставимо. Разлог томе јесте наша жеља да нас испуни Дух Свети, а то је највећи дар кога се можемо удостојити. Смисао нашег живота, дакле, драга браћо и сестре, почива на сусрету са Богом који нас оживљава и подиже за бесмртност. Домострој спасења, јављања много пута на разне начине и у свим временима, па славно рођење Његово и, ево данас, Христово крштење има за циљ сусрет са родом смртним којима Он спрема бесмртност и изобиље живота. Тако се и ми крстимо, служимо, како бисмо непрестано учествовали у спасоносном сусрету са Љубављу која никада не престаје (1Кор 13, 8). Да тако буде! Амин!
Након свете Литургије извршен је чин Великог водоосвећења.
