„Нема ништа страшније од смрти, и нема ништа моћније од живота. Кад погледате дечицу и њихове очи, и кад видите како се крећу, кад погледате, сад у пролеће, како све цвета, како расте трава, видимо како је живот моћан.
Браћо и сестре, нема већег дара од живота, не постоји већи дар од живота, и нема веће страхоте од онога што му је супротно – смрти. Сећате се – ако сте видели, када неко вољено биће, деда или бака, некоме отац или мајка, некоме по несрећи син или ћерка изгубе живот, како је страшно гледати беживотно тело, гледати како онај са ким смо до јуче разговарали више не може да каже ни једну реч; онај кога смо јуче слушали или му говорили, он не може више да нас чује.
Браћо и сестре, у данашњем Јеванђељу чули смо једну реч од Лазареве сестре Марије: ,,Господе, да си био овде, мој брат не би умро“ (Јн 11, 32). Те речи звуче, наизглед, просто, једноставно, али оне су препуне истине, и те речи су за нас, за свакога од нас, свакога човека живог на земљи спасоносне јер свако од нас то исто може да каже: „Ако си Ти ту, Господе, ја нећу умрети, нећу видети смрти јер Ти, Господе, волиш мене као што си волео Лазара; Ти волиш свакога човека као што си волео Лазара. Ти си толико добар да плачеш над смрћу, толико си благ, Господе, да хоћеш да даш живот свакоме ко верује; Ти си, Господе, живот, Онај који је сишао у ад да покида окове смрти, да пресече ланце смрти, да је победи. Победио си смрт не слањем речи, слао писма, говорио слатко или лепо, већ си претрпео смрт и сишао у ад: смрћу си уништио смрт.“
Том спасоносном догађају претходио је догађај који данас славимо, браћо и сестре, да Христов пријатељ Лазар већ четири дана лежи у гробу, и када га Исус зове по имену, говорећи му да устане, то свако од нас, браћо и сестре, ако хоће, може да чује у свом срцу како нас понаособ Христос ословљава заповедајући нам, као Лазару, да устанемо. Постоји дивна песма коју певамо током Поста, а коју је испевао велики светитељ и подвижник, а она каже: „Душо моја, душо моја, устани што спаваш“. Свако од нас, браћо и сестре, може да се научи од Лазаревих сестара и да непрестано понављамо да ако је Господ ту, ми ћемо бити живи, нећемо видети смрти. Јер тамо где је Он, тамо је живот и нема смрти.
Ето, драга браћо и сестре, какав празник данас славимо, каква је тајна живота у којој се Син Божији прославио. Не због тога што је био паметан, мудар, што је лечио људе од болести, исцељујући сваку болест у народу, не само због тога, већ најпре јер је даровао живот – што нико није чинио. То чини Христос благовољењем Оца, силом и садјеством Светога Духа. Њему прибегавамо јер сваки човек хоће да буде жив, и не жели да умре; сваки човек који воли неће да умре његов вољени. Због тога смо ми у Цркви. Нисмо овде да би нам било боље од данас до сутра, него смо ту како бисмо били живи свагда. Нека вас Бог благослови дајући вам такву веру какву посведочише Марта и Марија говорећи Господу да је Он био ту, њихов брат не би умро! Оне нису још увек тада знале да је Он Господ који је Син Божији, и нису знале да је Он увек ту, и да је свугде присутан. Ми то данас знамо након Његовог васкрсења. Зато, Господ је ту, а ми пребивајући са Њим певамо Му: „Алилуија“. Умиремо ако нисмо са Њим, а то не треба никада да буде наш избор. Зато увек хрлимо Њему, преслатком животодавцу, Господу Исусу Христу.
У недељи која долази славићемо Његова славна страдања, преславу смрт, али ћемо славити и Његово васкрсење. Никада немојмо да заборавимо да се Његово васкрсење збило због нас и нашег спасења, те да је Његово васксрсење постало и наше васкрсење, да је Његов живот и наш живот, да смо кроз заједницу са Њим сједињени са Оцем и Духом, а Њему нека је вечна слава и хвала за љубав и жртву, доброту и спасење наше! Амин!“
