U nedelju desetu po Pedesetnici, 1. septembra 2024. godine proslavljen je praznik Uspenja Presvete Bogorodice u Uspenjskom manastiru u Himelstiru. Proslava je otpočela dan ranije, u subotu, 31. avgusta, večernjim bogosluženjem na kome je uzeo učešće Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop diseldorfsko-berlinski i Mitropolit nemčki g. Grigorije. U nedelju je Mitropolit Grigorije služio svetu arhijerejsku Liturgiju uz sasluženje: protojereja-stavrofora Nebojše Rakića; protojereja-stavrofora Radivoja Krulja i protojereja Gorana Goranovića.
Nakon pročitanog jevanđelskog začala Mitropolit Grigorije se obratio prisutnima. Besednju Njegovog Visokopreosveštenstva donosimo u celosti.
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Draga braćo i sestre, današnje Jevanđelje nam predstavlja oca koji, padajući, Hrista moli za isceljenje svog sina. Kada je reč o bolesti sina, postoje dve pretpostavke u vezi tim: da je sin bolovao od epilepsije ili mesečarenja. U svakom slučaju, reč je o opakoj bolesti, što sveto Jevanđelje predstavlja rečima oca da se Gospod smiluje na njegovog sina jer je mesečar i strašno se muči. Često pada u vatru i u vodu. Uz to, kaže da ga je dovodio i Hristovim učenicima, ali da ga oni nisu mogli isceliti. Napadi kod epileptičara su strašni, često bez ikakve kontrole. Slična je i situacija sa „mesečarima“, svakako, do pojave simptoma dolazi zahvaljujući drugačijim okolnostima.
No, u ovoj jevanđelskoj priči prepoznajemo u liku obuzetog sina ovaj svet, odnosno, nas ljude u ovom svetu. Simvoličkim rečima padanja u vatru i vodu predstavljen je naš ritam tumaranja u ovom svetu, lutanja, odnosno, često, besciljnog kretanja. Što bi stari rekli, gubimo se. Kao takvi, ne znamo da nađemo put, bolesni smo, zbunjeni, puni smo sumnje, te je ova slika – kada smo mi u pitanju – vrlo realistična. Ona opisuje čovečanstvo u celini. U našem slučaju, susret sa Hristom se dešava kroz svetotajinski život Crkve u okviru koga se rasutost našeg bića konsoliduje, ispituje stanje naših duša, a mi tako svaki put stajemo pred lice Hristovo, iako često ne umemo da zavapimo poput oca mladića. Taj položaj rastrojenosti i stradanja često ne umemo da iznesemo pred lice Božije. U tome se i sastoji Hristov prekor o rodu nevernom, narodu koji luta, da tako kažemo. Opet, sa druge strane, na pitanje svojih učenika o tome zašto oni nisu mogli da iscele mladića, Hristos govori o važnosti vere kroz isticanje njenog nedostatka. Eho Hristovih reči duboko je ukorenjen u svetopisamsko predanju, posebno proročkom koje kritikuje nedostatak vere kao incijalni momenat izbora pogrešnog puta (up. Is Is 1,4; Jr 7,26). Isto tako, kada je reč o čudesnosti vere Hristos koristi motive zrna gorušičinog, kao i pomeranja gorȃ. Hristos i na ovaj način aktualizuje otačko predanje koje ukazuje da velike rezultate uprkos skromnim počecima (up. Zah 4,10), i veri čija se snaga poistovećuje sa pomeranjem planina (up. Is 40,4). Hristos, duboko ukorenjen u predanje, uči da vera u Boga ima suštinsku važnost kada je reč o prepoznavanju sile Božije, pa čak i onda kada je – poput zrna gorušičinog – mala.
Kada je reč o zbunjenosti koju smo pomenuli, ona nastaje kao posledica naše nespremnosti da stanemo pred Hrista, a ona je, opet, u tesnoj vezi sa neverovanjem, odnosno nemanjem poverenja u Hrista, ali ni u svoje bližnje. Nemamo poverenja jedni u drugi, ali nemamo ni vere. Današnji čovek je upravo zbog tog nedostatka osudio sebe na, recimo, tako, preskakanje sadašnjosti: mi živimo juče i sutra, dok danas kao prostor našeg delovanja izostaje. Ispostavlja se da niko od nas nema hrabrosti da živi sadašnji trenutak, odnosno da poveruje. Kada je reč o življenju sadašnjeg trenutka, ono podrazumeva odgovornost, pažnju, odnosno budnost. Sveti oci su insistirali na toj, recimo tako, jevanđelskoj budnosti (up. Mt 25,1-13).
Možemo da kažemo da je vera, kako rekosmo, garancija našeg puta, poput vere oca koji moli Hrista za svog sina. Neka da Bog da i mi, poput oca koji nalazi cilj svog lutanja, u Hristu vidimo put i istinu i život! Amin!“
