Постоје људи у нашим животима које не виђамо често, a с којима имамо интензиван однос и осјећамо их веома блиским. И довољно је да знамо да су тамо негдје, у неком граду, да живимо у истом свијету, па да нам то пружи спокој и утјеху.
Ти повремни сусрети када се десе буду празник радости а у њих стану читаве године пропуштених дружења.
Такав је био мој пријатељски однос с Љубом Симовићем.
И док ово пишем, чини ми се неприродним да та реченица стоји у прошлом времену… Једноставно, од неких људи очекујемо да никад не умру, да буду вјечни и недодирљиви за све зло па и за саму смрт, што Љуба несумњиво јесте својим цјелокупним животним дјелом који је оставио за собом.
Он је за српску књижевност и културу – али и за цијели свој народ – онај светионик који нас подсјећа ко смо и, још важније, какви бисмо могли да будемо.
Постојање једне такве личности помаже нам да се као народ усправимо како се – упркос свакојаким посрнућима – не бисмо постидјели сами себе.
Љуба је напустио овај свијет у великој недељи пред празник Христовог васкрсења, којим је заувијек побијеђена смрт. Још једна симболична и вишезначна порука, како Христова тако и пјесникова, ваљда да нас охрабре и ублаже тугу како бисмо на ову вијест могли узвратити оним пркосним ријечима:,,Смрти, гдје ти је жалац. Пакле, гдје ти је побједа”?
Чудни су ово дани, турбулентни, осјећај поноса и наде смјењују туга и брига, али бих више од свега волио да вијест о Љубиној смрти никада нисам чуо…
Имам осјећај да су се слично, прије више од 2000 година, осјећали ученици на вијест о смрти свога Учитеља.
Али заиста када нам снаге понестане – вјера у васкрслог Господа је наша утјеха, с којом као оружјем и ја јуришам на своју данашњу тугу…
Слава Богу и вјечна захвалност мом пријатељу и учитељу Љуби Симовићу…
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram