У недељу четврту Великог поста – Средопосну, 30. марта 2025. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог Јована Владимира у Минхену уз саслужење минхенског свештенства.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима.
Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре, чули смо једну реченицу која би требало да пробуди нашу веру, иако нам често измиче: „Све је могуће ономе који верује“. Размислимо у својим срцима да ли верујемо у оно што казује ова реченица. Све је могуће ономе који верује да га Бог може исцелити. Та мисао би требало да пробуди наша срца.
Ми нисмо тек тако изашли из својих постеља и дошли у Цркву – дошли смо са вером. Свакако, наша вера је увек некако немоћна, да тако кажемо, мала. У том поверењу у Бога треба да будемо бољи, а нас оптерете и ствари попут померање сата, односно прелазак на летње рачунање времена. Овде се ради о вечном животу, спасењу и исцељењу, а ми се и даље задржавамо на томе да се померио сат.
Ако само покушамо да замислимо оца и сина – о којима говори данашње Јеванђеље – и кога је запосео дух нечисти, мучећи га од детињства, од младости; или очеве и мајке чија су деца болесна или било ког човека који болује или пати, поставља се питање шта они траже, за чега се моле. Наш језик нуди један леп израз: исцељење. Иако смо је чули много пута, вероватно нисмо дуго потрошили времена размишљајући шта би тај израз могао да значи. Израз се односи на повратак у целовитост бића. Односи се на сваку окрњеност, начетост нашег бића, његову рањеност. Било који наш поступак, било речју или делом, који доводи до рањавања целовитости наше личности потребује исцељење. Гле, чуда, драга барћо и сестре, ма колика да је целовитост нашег бића угрожена, Христос нам кроз пример овог младића и његовог оца поручује да ако можемо веровати, све је могуће. Вером се можемо исцелити.
Чудесан је овај дијалог између Христа и дечаковог оца: отац моли Христа да исцели његовог сина, док Христос, не проблематизујући исцељење, оца упућује на питање вере, да ли верује у могућност исцељења. Слично томе, данас није тема да ли је овде Бог, међу нама, то је неупитно, заиста је овде, али је увек питање да ли ми Његово присуство вером прихватамо или само декларативно, речима, потврђујемо. Божије присуство не прихватамо, како рекосмо, вером јер нисмо целовити, израњавани смо грехом, речима, мислима, погрешним жељама, али вером стичемо исцељење, па онда и прихватање Божијег присуства. Бог нас вером подиже. Како је читао овај дечак Апостол, једини међу нама данас који није поспан, морамо да будемо и разумни. Један велики учитељ Цркве говорио је да разуме да би веровао, и верује да би разумео. Потребно је да и разум користимо, да разумемо зашто смо данас овде, увек имајући у виду да се разум – који је недостатан – надограђује вером. У складу са тим и читамо у Посланици Јеврејима да је вера основ (ὑπόστασις) свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (уп. Јев 11,1). Ми ћемо рећи да је Господ учинио чудо, подигао младића, али ствар је наше перспективе – вером, како нам сам Господ поручује, чуда постају могућа. Насупрот нашим родитељима, Господ нас познајемо од утробе матере, како каже једна молитва, знајући и какви смо, какви ћемо бити, и шта ће од нас бити. Бог, знајући намере и помисли људског срца (уп. Јев 4,12), ипак жели да учинимо и ми нешто у том сусрету са Њим, у циљу нашег исцељења, а то нешто је вера. У том смислу су значајне и речи овог јадног оца, попут свих нас јадних, са својом браћом и сестрама, мужевима и женама, децом, а јадни смо јер наше односе једних са другима не одлукује поверење једних у друге којим и исцељивати можемо. Насупрот томе, склони смо неверовању, неповерењу, сумњи према другима; уместо Господњим погледом који нас види у целовитости, какви би требало да будемо, какви можемо да будемо, имајући у свом погледу то зашто смо створени ми једни друге увек видимо окрњене, рањене. Због тога Господ иде међу људе и исцељује њихове слабости и болести. Данашње Јеванђеље се завршава Господњим речима да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће. Људи ће, дакле, покушати да му науде, а када га убију, Он ће васкрснути у трећи дан јер не може Господар живота бити (за)држан у смрти. Управо тај Господар живота који не може бити задржан у смрти стоји међу нама, иде међу нас желећи да нас исцели од сваке наше немоћи и болести. Са наше стране је потребна једино вера. А када тако кажемо, мислимо и на молитву, пост. Но, одмах се поставља питање о томе да ли је могућа молитва или пост без вере. Рекао бих да није. Због тога и кажемо да је вера основ, односно темељ. Благо ономе ко верује, по речима: „Веруј у Господа Исуса, и спашћеш се…“ (Дап 16,31).
Вером можемо све, а невером не можемо ништа. Не можемо ни из кревета устати нити ићи на посао, не можемо поразговарати са ближњима, прошетати се, нити видети каква се чуда дешавају пред нашим очима. Није мало чудо то што ово дрво, до јуче осушено и пусто, данас олистава и доноси цвет. Како је све тако чудесно, исцељујуће, васксрно, живо, моћно и спасоносно! Због свега тога нам је, драга браћо и сестре, потребна вера јер нам она отвара очи, срце, душу, буди наду са којом привлачи и љубав. Оне се покривају љубављу носећи је на себи. Преуслов љубави су вера и нада; љубав је кров грађевине саздане од вере и наде. Кров не може стајати без темеља и стубова, тако ни љубав без вере и наде. Са друге стране, вера и нада свој смисао проналзе у љубави. Све нам то Господ открива кроз догађај о коме смо читали. На питање апостола о томе зашто младића они нису могли исцелити Христос са укоревањем говори да се (овај) род исцељује само молитвом и постом. Христос исцељује младића пред апостолима и пред нама, и то нама за поуку: свако од нас потребује исцељење које долази кроз веру на коју се настањује нада, а онда долази и љубав. У том сусрету вере, наде и љубави се налази исцељење које је задесило, како видесмо, овог младића чији отац покајно исповеда: ,,Верујем, Господе, помози моме невјерју!“. Та молитва треба да нам је свима у срцу јер чим смо дошли овде, ми верујемо, али се поставља питање каква је та наша вера. Није ни близу Господњег веровања у нас. Господ је најпре поверовао у нас створивши нас. На нама је да ми поверујемо у Њега, што је и највеће чудо – да смрти човек поверује у бесмртног Бога и прими га у срце своје. Тада постанемо целовити и здрави, спремни за бесмртност. Да нам то Господ свима дарује! Боже, дај! Амин!“
