У недељу шесту по Пасхи, Недељу о слепом, 09. јуна 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и све Немачке г. Грирорије служио свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Карлсруеу. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Александар Шкорић, протојереј Братислав Божовић, протонамесник Јован Гатарић и ђакон Дејан Ристић. Након прочитаног јеванђелског одељка присутнима се обратио Епископ Григорије. Беседу Његовог Преосвештенства доносимо у целости:
„Драга браћо и сестре, када се разболимо, било да је реч о грипу или о некој – не дај Боже – озбиљнијој болести, склони смо често да постављамо питање о вези наших сагрешења и болести. То, крајње људско, питање није сасвим неоправдано, али данашње јеванђелско читање на ту тему доноси божанску перспективу у објашњавању. Не одвија се све у казивању о слепом на људском нивоу, на људском плану. Иако се много тога уистину одвија на људском плану: фарисеји који говоре, опет сасвим људски, да [слепи] није испунио Закон, да га руши, те у томе проналазе разлог слепилу, па непоштовање суботе, препознајући у томе кривицу, затим питајући његове родитеље као људе да им објасне шта се то догодило, те је њихов син слеп, при чему родитељи говоре да треба да се пита сам младић јер је већ пунолетан.
Замислите онда, браћо и сестре, како на све наше људско и ограничено, на све наше законе, ограде, препреке, заблуде, гледа безгранични Бог. Ето, како гледа Бог – како данашње Јеванђеље говори: наишао је Христос, младић који је слеп од рођења му је мирно одговарао; Бог стаје пред своје створење и догађа се исто оно што се догодило на почетку: Oн ду́ну, пљуну на земљу коју је створио, направи блато, и помаза његове очи рекавши му да иде да се умије у Силоамској бањи, да сиђе у воду. Он који је створио небо и земљу, и воду, и све што је живо, и све што се креће, сад ту пред свима отвара његове очи. Но, само је једна димензија што видимо да Бог исцељује слепог од рођења, што га исцељује на један људски, рецимо, лекарски, начин својим снисхођењем и љубављу, а друга је димензија што изнова видимо колико Бог воли човека. Бог неће да је човек болестан, Бог неће да је човек слеп, Бог неће да је човек грешан, нити да га ишта мучи. Но, питамо се, браћо и сестре, одакле онда толико муке, толико боли, толико слепила на земљи. Увек морамо да се подсетимо да те појаве немају везе са Богом. Ми смо одговорни за њих. Да је по Божијем, и да смо живели по Божијем, нико не би био слеп, нико не би био болестан, нити би ико био тужан у овоме свету. Но, пошто смо сагрешили, и пошто и даље грешимо, те то питање увек поново постављамо, подсетимо се да смо само ми криви за то, и да нас Бог не кажњава, те из Христовог одговора на питање о томе да ли је младић или његови родитљи сагрешили видимо да је божанска перспектива другачија – да ни он ни родитељи његови нису сагрешили, како парадоксално каже Христос.
Иако знамо да је сагрешио наш прародитељ, иако знамо да људи греше, за Бога је важно, не оно што су људи урадили, већ оно што Он чини за људе, а чини неизрециву милост – сваку нашу немоћ и болест исцељује. Због тога смо ми данас, драга браћо и сестре, овде, и зато смо ми у овом животу позвани да се увек изнова уверавамо да Бог хоће да ми будемо живи, да Бог хоће да будемо здрави, и још нешто хоће Бог – да не будемо слепи. При чему не мислимо само на одство чула вида у физиолошком смислу, већ да не будемо, како се то каже, слепи код очију, код ума, код срца. Да не будемо слепи не видећи колико Он нама нуди живот, и колико хоће да будемо живи. Због тога је овај догађај и назван тако, те га зато Он тако и карактерише – да се јави слава Божија, што би било победа живота над смрћу. Слава Божија је да сиђеш у воду. Тако, кад год посматрамо реку, море, океан или улазимо у воду, било да је реч о крштењском потапању, исцељењу или купању, увек осећамо у струјању воде да постоји живот, да нешто тече, да у томе постоји живот, да дарује живот. Па и обично јутарње умивање упућује на то, као да након умивања оживимо. Зато је наш улазак у Цркву, идење у Цркву, наше стајање пред Христом у ствару увек наша поновна жеља и вера да живи будемо, и да будемо здрави. При чему никако само да буду здрави наши органи, да наше очи и уши правилно раде, јер су њихове мањкавости свакако неизбежна последица створености, већ да наше умно и срдачно биће, наше духовне очи буду усмерене ка животу.
Тада ћемо бити здрави. Тада ћемо бити радосни и храбри за живот попут слепог младића који се одважио упркос реаговању фарисеја и својих родитеља. Овај младић, који није прогледао само телесним очима, већ и духовним, пита фарисеје да неће и они да буду ученици Господњи, закључујући у духу времена да је (Христос) Божији јер Бог не слуша грешног човека, већ праведнике. Тако, браћо и сестре, ако се определимо за живот, ако станемо пред Христа који је живот (Јн 14,6), ако пустимо да нам Он отвори очи ума и срца, ако пустимо да уђе у наша тела, све ће у нама бити живо и здраво.
И зато када стојимо у храму, стојећи пред Христом и слушајући данас ово Јеванђеље, и кад се подсећамо на овај догађај, замислимо само на један трен да смо ми тај слепи младић и да је стао пред нас Христос са питањем да ли желимо да будемо здрави, а да је на нама само да кажемо да хоћемо. Хоћемо да будемо здрави, да Христос уђе у наша срца, да Христов живот буде наш живот, а наш живот Христов, односно, да хоћемо да живимо како је сам Христос наумио пославши нас у овај свет, када нас је створио по вољи својој.
Ето, браћо и сестре, зашто смо данас овде, у овом дивном Божијем храму, и зашто се данас молимо да живи будемо. Дај, Боже, да тако и буде! Да нас Господ својом силом, својом милошћу, својом благодаћу, својом добротом подсети и дотакне зрачком своје божанске енергије наша срца како би у нама оживело све! Амин!“
