U nedelju šestu po Pashi, Nedelju o slepom, 09. juna 2024. godine, Njegovo Preosveštenstvo Episkop Diseldorfa i sve Nemačke g. Grirorije služio svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Svete Petke u Karlsrueu. Njegovom Preosveštenstvu sasluživali su protojerej-stavrofor Aleksandar Škorić, protojerej Bratislav Božović, protonamesnik Jovan Gatarić i đakon Dejan Ristić. Nakon pročitanog jevanđelskog odeljka prisutnima se obratio Episkop Grigorije. Besedu Njegovog Preosveštenstva donosimo u celosti:
„Draga braćo i sestre, kada se razbolimo, bilo da je reč o gripu ili o nekoj – ne daj Bože – ozbiljnijoj bolesti, skloni smo često da postavljamo pitanje o vezi naših sagrešenja i bolesti. To, krajnje ljudsko, pitanje nije sasvim neopravdano, ali današnje jevanđelsko čitanje na tu temu donosi božansku perspektivu u objašnjavanju. Ne odvija se sve u kazivanju o slepom na ljudskom nivou, na ljudskom planu. Iako se mnogo toga uistinu odvija na ljudskom planu: fariseji koji govore, opet sasvim ljudski, da [slepi] nije ispunio Zakon, da ga ruši, te u tome pronalaze razlog slepilu, pa nepoštovanje subote, prepoznajući u tome krivicu, zatim pitajući njegove roditelje kao ljude da im objasne šta se to dogodilo, te je njihov sin slep, pri čemu roditelji govore da treba da se pita sam mladić jer je već punoletan.
Zamislite onda, braćo i sestre, kako na sve naše ljudsko i ograničeno, na sve naše zakone, ograde, prepreke, zablude, gleda bezgranični Bog. Eto, kako gleda Bog – kako današnje Jevanđelje govori: naišao je Hristos, mladić koji je slep od rođenja mu je mirno odgovarao; Bog staje pred svoje stvorenje i događa se isto ono što se dogodilo na početku: On dúnu, pljunu na zemlju koju je stvorio, napravi blato, i pomaza njegove oči rekavši mu da ide da se umije u Siloamskoj banji, da siđe u vodu. On koji je stvorio nebo i zemlju, i vodu, i sve što je živo, i sve što se kreće, sad tu pred svima otvara njegove oči. No, samo je jedna dimenzija što vidimo da Bog isceljuje slepog od rođenja, što ga isceljuje na jedan ljudski, recimo, lekarski, način svojim snishođenjem i ljubavlju, a druga je dimenzija što iznova vidimo koliko Bog voli čoveka. Bog neće da je čovek bolestan, Bog neće da je čovek slep, Bog neće da je čovek grešan, niti da ga išta muči. No, pitamo se, braćo i sestre, odakle onda toliko muke, toliko boli, toliko slepila na zemlji. Uvek moramo da se podsetimo da te pojave nemaju veze sa Bogom. Mi smo odgovorni za njih. Da je po Božijem, i da smo živeli po Božijem, niko ne bi bio slep, niko ne bi bio bolestan, niti bi iko bio tužan u ovome svetu. No, pošto smo sagrešili, i pošto i dalje grešimo, te to pitanje uvek ponovo postavljamo, podsetimo se da smo samo mi krivi za to, i da nas Bog ne kažnjava, te iz Hristovog odgovora na pitanje o tome da li je mladić ili njegovi roditlji sagrešili vidimo da je božanska perspektiva drugačija – da ni on ni roditelji njegovi nisu sagrešili, kako paradoksalno kaže Hristos.
Iako znamo da je sagrešio naš praroditelj, iako znamo da ljudi greše, za Boga je važno, ne ono što su ljudi uradili, već ono što On čini za ljude, a čini neizrecivu milost – svaku našu nemoć i bolest isceljuje. Zbog toga smo mi danas, draga braćo i sestre, ovde, i zato smo mi u ovom životu pozvani da se uvek iznova uveravamo da Bog hoće da mi budemo živi, da Bog hoće da budemo zdravi, i još nešto hoće Bog – da ne budemo slepi. Pri čemu ne mislimo samo na odstvo čula vida u fiziološkom smislu, već da ne budemo, kako se to kaže, slepi kod očiju, kod uma, kod srca. Da ne budemo slepi ne videći koliko On nama nudi život, i koliko hoće da budemo živi. Zbog toga je ovaj događaj i nazvan tako, te ga zato On tako i karakteriše – da se javi slava Božija, što bi bilo pobeda života nad smrću. Slava Božija je da siđeš u vodu. Tako, kad god posmatramo reku, more, okean ili ulazimo u vodu, bilo da je reč o krštenjskom potapanju, isceljenju ili kupanju, uvek osećamo u strujanju vode da postoji život, da nešto teče, da u tome postoji život, da daruje život. Pa i obično jutarnje umivanje upućuje na to, kao da nakon umivanja oživimo. Zato je naš ulazak u Crkvu, idenje u Crkvu, naše stajanje pred Hristom u stvaru uvek naša ponovna želja i vera da živi budemo, i da budemo zdravi. Pri čemu nikako samo da budu zdravi naši organi, da naše oči i uši pravilno rade, jer su njihove manjkavosti svakako neizbežna posledica stvorenosti, već da naše umno i srdačno biće, naše duhovne oči budu usmerene ka životu.
Tada ćemo biti zdravi. Tada ćemo biti radosni i hrabri za život poput slepog mladića koji se odvažio uprkos reagovanju fariseja i svojih roditelja. Ovaj mladić, koji nije progledao samo telesnim očima, već i duhovnim, pita fariseje da neće i oni da budu učenici Gospodnji, zaključujući u duhu vremena da je (Hristos) Božiji jer Bog ne sluša grešnog čoveka, već pravednike. Tako, braćo i sestre, ako se opredelimo za život, ako stanemo pred Hrista koji je život (Jn 14,6), ako pustimo da nam On otvori oči uma i srca, ako pustimo da uđe u naša tela, sve će u nama biti živo i zdravo.
I zato kada stojimo u hramu, stojeći pred Hristom i slušajući danas ovo Jevanđelje, i kad se podsećamo na ovaj događaj, zamislimo samo na jedan tren da smo mi taj slepi mladić i da je stao pred nas Hristos sa pitanjem da li želimo da budemo zdravi, a da je na nama samo da kažemo da hoćemo. Hoćemo da budemo zdravi, da Hristos uđe u naša srca, da Hristov život bude naš život, a naš život Hristov, odnosno, da hoćemo da živimo kako je sam Hristos naumio poslavši nas u ovaj svet, kada nas je stvorio po volji svojoj.
Eto, braćo i sestre, zašto smo danas ovde, u ovom divnom Božijem hramu, i zašto se danas molimo da živi budemo. Daj, Bože, da tako i bude! Da nas Gospod svojom silom, svojom milošću, svojom blagodaću, svojom dobrotom podseti i dotakne zračkom svoje božanske energije naša srca kako bi u nama oživelo sve! Amin!“
