У недељу осму по Педесетници, 18. августа 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светога Саве у Диселдорфу.
Након прочитаног јеванђелског одељка Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:
„Драга браћо и сестре, Јеванђеље које смо управо чули често сврставамо, тек тако, у низ чуда које је Христос учинио. Међутим, није Христос само нахранио пет хиљада људи, мушкараца, и, поред њих, небројано мноштво женȃ и деце умноживши хлеб и рибу. Уколико не читамо пажљиво, пропустићемо детаљ који нам доноси свето Јеванађеље, а он се односи на то да се Господ, видевши силни народ, сажалио. Наш Бог Христос није као ми људи, односно као апостоли који траже од Господа да отпусти народ, у другој прилици, да отера жену која иде за њима. Насупрот њима, Христс увек чини исто: Он је у свакој прилици сажаљив. Наш проблем се управо и огледа ту – ми не можемо да поверујемо да је Бог сажаљив и да нас толико воли. Такозавни људи, односно такозвани побожни, увек ће о Богу говорити из перспективе казне и одмазде. Јеванђелски сусрети Бога и људске патње не доносе такву перспективу у односу Бога и човека. Скоро сам прочитао мисао која је, по мом скромном мишљењу јеванђелска, иако се не чини таквом, напротив, саблазна је многима, а она каже да колико год да паднемо, увек ћемо пасти у Божије руке. Толика је дубина Његове милости, да јој ништа људско не може парирати, па ни дубина нашег пада. Од нас се, драга браћо и сестре, очекује само да у то поверујемо. Да поверујемо да нас Бог тако и толико воли. Љубав Божија није последица непознавања наше, рецимо тако, палости. Управо супротно, Бог боље од нас познаје наше срце. Свако јутро молитвом Њему нам се отвара нова шанса, шанса у милости Његовој. Никада нас Бог неће одбацити или презрети јер смо глупи, иритантни, у кругу сталног понављања својих грешака. Напротив, Бог нас посматра из перспективе воље да се спасемо, да будемо живи, боравећи у Његовом наручју. Због тога Христос задржава, а не отпушта народ. Није их трагом апостолске логике, послао у село да купе храну и пиће. Ми не знамо да ли село уопште може да нахрани толики свет, али ни да ли толики свет има чиме да купи храну. И на крају, тај народ је дошао због Христа, да чује Његову реч, те Христос не жели да их нахрани (само) речју, већ мисли и на њихову телесну крепкост. Он од две рибе и пет хлебова храни мноштво људи. Толико је хране било да је у много котарица и остало. Слика таквог обеда нас очекује и данас када ћемо сви из једне мале чаше да будемо нахрањени хлебом живота – Христом. У тајни тела и крви Његове причешћујемо се милошћу и добротом Његовом. Ова јеванђелска перикопа је актуелна и данас у литургији у којој уздижемо и ломимо хлеб како бисмо од њега окусили.
Дакле, суштина је у томе да се Бог, рецимо тако, стара о нама у сваком смилсу, не остављајући нас никада. Запамтимо то, када нам је најтеже, када мислимо да не заслужујемо ништа, сетимо се да је наш Бог милостив и сажаљив, те да није судија који изриче казне, како уче они који не познају Јеванђеље и који Богом прете. Нажалост, ми смо ти који једни са другима комуницирамо на нивоу кажњавања и злопамћења. Упркос свему, Бог ипак није такав, он се увек сажали на човека. Том примеру и ми треба да следујемо, а никако да осуђујемо једни друге. Томе нас учи Јеванђеље. Боже, дај! Амин!“
