U nedelju osmu po Pedesetnici, 18. avgusta 2024. godine, Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop diseldorfsko-berlinski i Mitropolit nemački g. Grigorije služio je svetu arhijerejsku Liturgiju u Sabornom hramu Svetoga Save u Diseldorfu.
Nakon pročitanog jevanđelskog odeljka Mitropolit Grigorije se obratio prisutnima. Besedu Njegovog Visokopreosveštenstva donosimo u celosti:
„Draga braćo i sestre, Jevanđelje koje smo upravo čuli često svrstavamo, tek tako, u niz čuda koje je Hristos učinio. Međutim, nije Hristos samo nahranio pet hiljada ljudi, muškaraca, i, pored njih, nebrojano mnoštvo ženȃ i dece umnoživši hleb i ribu. Ukoliko ne čitamo pažljivo, propustićemo detalj koji nam donosi sveto Jevanađelje, a on se odnosi na to da se Gospod, videvši silni narod, sažalio. Naš Bog Hristos nije kao mi ljudi, odnosno kao apostoli koji traže od Gospoda da otpusti narod, u drugoj prilici, da otera ženu koja ide za njima. Nasuprot njima, Hrists uvek čini isto: On je u svakoj prilici sažaljiv. Naš problem se upravo i ogleda tu – mi ne možemo da poverujemo da je Bog sažaljiv i da nas toliko voli. Takozavni ljudi, odnosno takozvani pobožni, uvek će o Bogu govoriti iz perspektive kazne i odmazde. Jevanđelski susreti Boga i ljudske patnje ne donose takvu perspektivu u odnosu Boga i čoveka. Skoro sam pročitao misao koja je, po mom skromnom mišljenju jevanđelska, iako se ne čini takvom, naprotiv, sablazna je mnogima, a ona kaže da koliko god da padnemo, uvek ćemo pasti u Božije ruke. Tolika je dubina Njegove milosti, da joj ništa ljudsko ne može parirati, pa ni dubina našeg pada. Od nas se, draga braćo i sestre, očekuje samo da u to poverujemo. Da poverujemo da nas Bog tako i toliko voli. Ljubav Božija nije posledica nepoznavanja naše, recimo tako, palosti. Upravo suprotno, Bog bolje od nas poznaje naše srce. Svako jutro molitvom Njemu nam se otvara nova šansa, šansa u milosti Njegovoj. Nikada nas Bog neće odbaciti ili prezreti jer smo glupi, iritantni, u krugu stalnog ponavljanja svojih grešaka. Naprotiv, Bog nas posmatra iz perspektive volje da se spasemo, da budemo živi, boraveći u Njegovom naručju. Zbog toga Hristos zadržava, a ne otpušta narod. Nije ih tragom apostolske logike, poslao u selo da kupe hranu i piće. Mi ne znamo da li selo uopšte može da nahrani toliki svet, ali ni da li toliki svet ima čime da kupi hranu. I na kraju, taj narod je došao zbog Hrista, da čuje Njegovu reč, te Hristos ne želi da ih nahrani (samo) rečju, već misli i na njihovu telesnu krepkost. On od dve ribe i pet hlebova hrani mnoštvo ljudi. Toliko je hrane bilo da je u mnogo kotarica i ostalo. Slika takvog obeda nas očekuje i danas kada ćemo svi iz jedne male čaše da budemo nahranjeni hlebom života – Hristom. U tajni tela i krvi Njegove pričešćujemo se milošću i dobrotom Njegovom. Ova jevanđelska perikopa je aktuelna i danas u liturgiji u kojoj uzdižemo i lomimo hleb kako bismo od njega okusili.
Dakle, suština je u tome da se Bog, recimo tako, stara o nama u svakom smilsu, ne ostavljajući nas nikada. Zapamtimo to, kada nam je najteže, kada mislimo da ne zaslužujemo ništa, setimo se da je naš Bog milostiv i sažaljiv, te da nije sudija koji izriče kazne, kako uče oni koji ne poznaju Jevanđelje i koji Bogom prete. Nažalost, mi smo ti koji jedni sa drugima komuniciramo na nivou kažnjavanja i zlopamćenja. Uprkos svemu, Bog ipak nije takav, on se uvek sažali na čoveka. Tom primeru i mi treba da sledujemo, a nikako da osuđujemo jedni druge. Tome nas uči Jevanđelje. Bože, daj! Amin!“
