1. марта 2026. године, у прву недељу Великог поста – Недељу православља, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Симон Туркић, протојереј-ставрофор Слободан Тијанић, јерођакон Василије Старовлах, ђакон Слађан Маринковић и ђакон Јустин Емрековић.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре,
Срећан нам овај диван празник, Недеља православља, и долазак пред лице Бога који се јавио у телу! Том лицу Бога који се јавио у телу, преузео људску природу и са људима поживео, ипак остајући у заједници са Оцем и Духом Светим, ми се поклањамо. Поклањамо се и славимо оваплоћеног Сина Божијег, Господа Исуса Христа.
У данашњем Јеванђељу читамо како је Филип позвао Натанаила да крене за Христом речима: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина” (Јн 1, 45), док му Натанаило одговара у духу тог времена: „Из Назарета може ли бити што добро?” У Натанаиловом одговору се открива наш приступ људима јер смо ми често склони генерализацији и поистовећивању са појединачним негативним примерима. Истовемено заборављамо да смо сви створени по лику и обличју Божијем, лику Сина Божијег, Господа Исуса Христа. Створени смо љубављу Очевом кроз Логоса, Сина Божијег, силом и дејством Светога Духа. Ми то, драга браћо и сестре, врло лако заборављамо.
Надаље читамо да Христос Натанаилу говори како га је видео док је био под смоквом. У јеврејској култури дрво смокве може упућивати на изучавање Закона, Торе, јер су рабини и њихови ученици често под смоквом учили, али се може односити и на месијанска очекивања (уп. Мих 4,4). Када је Христос рекао Натанаилу да га је видео под смоквом, Натанаило му одговара: „Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израиљев” (Јн 1, 49). Обећањем да ће видети много више од тога, па и небо отворено и анђеле који узлазе и силазе на Сина Човечијега, Христос одговара на Натанаилово исповедање (уп. Јн 1, 51).
Христос за нас отвара небеса и Он је нова лествица Јаковљева (уп. Пост 28,12) којом се иде ка Оцу и преко које анђели Божији силазе, односно преко кога нам се даје сваки добри дар. Но, осврнимо се накратко још једном на дијалог између Натанаила и Филипа: када Филип каже Натанаилу да су пронашли Христа, и када му Натанаило одговара дилемом да ли уопште из Назарета може дођи ишта добро, Филип му узвраћа позивом: „Дођи и види!”
Сви ми, драга браћо и сестре, попут Филипа и Натанаила, тражимо Бога, као боготражитељи смо дошли у овај свети храм. Но, не треба да заборавимо, а на то нас чудесно подсећа дијалог између Христа и Натанаила, да Бог нас већ види; Он је нас већ пронашао, Он нас већ зна, познаје наша срца, те само чека наш покрет на упућене нам знакове и позиве који су посредовани преко наших ближњих, преко неког нашег Филипа, поручујући нам да дођемо и ми. Када се одазовемо на тај позив, рећи ћемо да смо пронашли Бога, а у ствари треба да знамо да је Он нас први пронашао. Сви који смо данас – овде смо од Бога пронађени. Тако је са сваким човеком иако се многи одупиру том позиву и неће да пођу на глас који поручује да дођу и виде.
Вера је, дакле, одговор на тај позив; усмереност ка ономе што превазилази видљиво и мерљиво. То нам сведочи и Посланица Јеврејима која каже да је вера основ наших надања и потврда за оно што не видимо (уп. Јев 11, 1; 1Пет 1,8).
Браћо и сестре, дошли смо овде да видимо отворено небо, лице Христово; дошли смо овде како бисмо видели Онога који нас је први видео, заволео, од утробе матере наше; дошли смо пред лице Онога који зна тајне нашега срца боље од нас самих. Овде сабрани вршимо – заједно – службу Божију, односно Литургију која и јесте народно дело.
Драга браћо и сестре, данас славимо и празник победе Православља. Празник се односи на победу иконопоштовања 843. године у Визтантији. На тај начин потврђене су одлуке Седмог васељенског сабора који се одржао 787. године и који је осудио иконоборство, утврдивши да је поштовање икона исправно. Иконопоштовање за полазну тачну узима Оваплоћење Логоса Божијег, Сина Божијег. Најзначајнији богослов одбране икона је Свети Јован Дамаскин који је познат по учењу да част која се одаје икони узлази ка прволику, односно ономе ко је на самој икони изображен. Ми не поштујемо иконе као богове, већ се поклањамо Богу који је постао човек, односно примио тварност, материју, на себе. Иконе поштујемо због лика ког носе, као што и свакоме човеку указујемо поштовање јер смо по лику и обличју Божијем створени. У томе се састоји важност и величина данашњег празника. До данас славимо ту велику истину – да је Бог постао човек ради нас и ради нашег спасења. Тада смо одбранили могућност да поштујемо иконе. Иконоборачки спор имао је великог утицаја, заснивао се делимично на старозаветном предању, био је реакција на многе тадашње праксе, али је настао и под утицајем ислама.
Ми када стојимо пред иконом, гледајући лице Христово и лице светитељâ, ми истовремено видимо и какво би требало да буде наше лице. Када дођемо пред лице Христово, долазимо пред Бога који нас већ види. Данас смо се сабрали како бисмо се сјединили са живим Богом који је благоизволео да се сједини са нама, али Он хоће и тај наш искорак, нашу слободу на глас који нас позива да дођемо и видимо. Тако да и ми, попут Натанаила, кажемо: ,,Учитељу, Ти си Син Божији, Ти си цар Израиљев.“ То је циљ наше данашње службе – да се сјединимо са Оним који је дошао у овај свет ради нашег спасења. Да тако буде! Амин!
Након свете Литургије уприличена је литија са иконама поводом Недеље православља.
Свечано је било и на другим богослужбеним местима у оквиру Црквене општине у Франкфурту на Мајни, где је такође служена света Литургија и организована литија са иконама.
