У прву недељу Великог поста, Недељу православља, 9. марта 2025. године, литургијским сабрањем у храму Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни началствовао је протојереј Слободан Тијанић уз саслужење протојереја-ставрофора Симона Туркића и ђакона Слађана Маринковића. Литургијску проповед одржао је протојереј Слободан Тијанић.
Беседа о. Слободана Тијанића:
,,У име Оца и Сина и Светог Духа. Колико пута током свог дугог живота човек чује упућен позив: „Ходи за мном!“ Колико пута се пред њим поставља питање: да ли заиста да пође за оним који га зове, или да занемари тај позив? А зар га не зову многи? Зар му многи не обећавају срећу, успех, благостање – укратко, „златне горе“! И заиста, идемо, трчимо, стремимо, вођени позивом страсти, подстакнути привидом слободе и сазнања. Слободе – од навикнуте зависности, сазнања – непознатих осећаја. Попут блудног сина, бежимо из дома свога Оца, да бисмо се препустили неистраженим насладама и угледали непознате даљине. Како се све то заиста завршава, откривамо тек у тужном финалу живота. Непријатељ нашег спасења увек користи исту, досадну рекламну фразу: „Најбоље и готово за џабе!“ Колико пута у животу морамо заронити у корито с помијама да бисмо коначно схватили да он увек лаже и да другачије не може, јер је „отац лажи“ (Јн. 8,44)! Али какве тек сумње и тешка размишљања обузимају већину нас када нас Божији глас позове исто онако како је у данашњем јеванђељу позвао Филипа из Витсаиде: „Ходи за мном“ (Јн. 1,43)! Филип се није ни мало двоумио, већ је одмах, чак и пре Христовог наређења, кренуо да врши своју апостолску мисију, позивајући и друге. Са чудесном једноставношћу, а самим тим и убедљивошћу, он разбија сумње и колебања оних око себе: „Дођи и види“ (Јн. 1,46) – то је његов одговор на сва питања и саблазни, то је решеност онога у коме заиста „нема лукавства“ (Јн. 1,47). Да би неко био такав – простодушан и одлучан Христов ученик – потребна је велика храброст. Плашљиви мудријаш прорачунава неколико корака унапред, јер никоме не верује и изнад свега чува своју корист. На сваки Божији позив он одговара питањем: „А шта ја имам од тога?“ Јер му је најважније да не погреши, да не претрпи губитак. Сатана добро зна ту тужну особину палог човека, јер је и сам такав. Јер једино Спаситељ отворено говори својим следбеницима горку истину: „Ако су мене гонили, и вас ће гонити“ (Јн. 15,20), не обећавајући златне горе на овој грешној земљи, већ позивајући нас да све своје наде и веру положимо у „живот будућег века“. А непријатељ нашег спасења обећава тренутну награду: „Не, нећете умрети… бићете као богови, знајући шта је добро и зло“ (Пост. 3,4-5). То је његова уобичајена замка, то је оно на шта су се ухватили наши прорачунати праоци, то је саблазан користи, која и данас привлачи нас, њихове несрећне потомке! Неискусна једноставност, дечја поверљивост – то је удел светих. Они заиста, без мудровања, „иду и гледају“, попут Натанаила, „у коме нема лукавства“ (Јн. 1,47), и због своје једноставности, због своје непосредне и јасне отворености према истини, добијају радосно обећање свога Господа: „Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега“ (Јн. 1,51). Јер небо је мртво и ћутљиво за оне који траже земаљске користи, али је живо и заиста „отворено“ за оне који са надом у „будући век“ верују свом Господу. Дар вере безусловне, је непроцењиви дар. Само они који поседују тај дар могли су рећи Спаситељу: „Ево, ми смо оставили све и пошли за тобом“ (Мт. 19,27). Сумњичави разум, који се самозвано назива мудрим, стално измишља нове препреке на путу следовања Христу, тражи нове доказе, а када их добије, опет и опет сумња у оно што је већ одавно и сигурно познато. Не само директни непријатељи Исуса, већ и неки од Његових ученика подлегли су искушењу сумње; тако, по сведочанству апостола Јована, „многи од Његових ученика отступише од Њега и више не иђаху с Њим“ (Јн. 6,66). Као некад, тако и данас, нису сви који су позвани од Бога спремни да му без двоумљења, остављајући своје старе заблуде, следују на тешком и уском путу у Царство Вечног Живота. Веровањем у Бога и без страха, човек може, а да и не примети, победити „грех који нас опкољава“ (Јевр. 12,1) и наћи се међу онима којима ће на крају историје Цар и Судија рећи: „Дођите, благословени Оца Мога, примите у наследство Царство које вам је припремљено од постанка света“ (Мт. 25,34). Онима који су се одлучили „доћи и наследити“, предстоји дуг и тежак пут покајања, поста и молитве. Биће им потребно много труда да сачувају овај чудесан дар поверења у Бога. Али и њихова награда биће велика, и њихова радост са свим светима у припремљеном им Царству биће вечна! Крвљу Спаситеља, крвљу мученика, својом крвљу – а не крвљу непријатеља, својим страдањима – а не страдањима противника, смирењем – а не злобним огорчењем, православни су, по речи апостола, „освајали царства, творили правду, добијали обећања, затварали уста лавовима, гасили силу огња, избегавали оштрицу мача, јачали у немоћи, били силни у боју, терали војске туђинаца“ (Јевр. 11,34). И управо у томе је наша данашња радост и наша нада у будући тријумф Православља. Зато је прва недеља Великог поста – Празник тријумфа Православља. То је празник свих који једноставно и поверљиво следују свог Бога, покренути Његовим једноставним и скромним речима: „Ходи за мном.“ Амин!”
