У недељу 1. марта 2026. године, Црквена општина и парохија улмска молитвено је прославила Недељу православља. Евхаристијско сабрање у храму Светих Козме и Дамјана је предводио протојереј Љубомир Зорицa.
Беседу протојереја Љубомира Зорице у Недељу православља преносимо у целости.
Кад је Исус видио Натанаила гдје му долази, рекао је: Ево правог Израилца у коме нема лукавства! Натанаил Му рече: Откуда ме познајеш? Исус му одговори: Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом.
To што га је Исус видио под смоквом, није толико изненадило Натанаила. Изненадило га је то што је Он прочитао мисли унутар његовог срца. Тако да је Натанаил рекао у себи: „Ово је човјек који разумије моје снове и моје молитве и који је ушао у моје најскривеније чежње. Ово мора да је Син Божји. Нико други до Обећани Месија“.
Колики је наш Бог?
Хенри Расел, познати астроном, једном је држао предавање на тему безграничне величине Универзума, наспрам наше сићушне земље. Кад је завршио предавање, приђе му једна жена и упита: „Ако је земља толико мала, а Универзум тако велики, можемо ли вјеровати да Бог стварно води рачуна о нама?“ Расел је одговорио: „Госпођо, то управо зависи од тога колики је Бог у кога вјерујете“.
Наш хришћански Бог је већи од Универзума кога је створио; довољно велик да брине о сваком поједином свом дјетету. Али, на који начин Он брине о нама? Шта то значи непрестано живјети у Божјем видокругу?
Значи ли то да треба да пријетимо својој дјеци, говорећи: „Бог вас гледа. Боље се понашајте!“ и на тај начин правимо од Бога гигантског бебиситера који ће нам обезбједити слободу кретања кад год одемо из куће? Да ли то значи живјети у Божијем видокругу?
Платон нам казује једну причу о пастиру и прстену који га је учинио невидљивим. Кад се ослободио од посматрања својих сусједа, постао је бескрупулозан и грабежљив човјек.
Добро је живјети са очима наших сусједа које су уперене на нас. То нас одржава у добром понашању. Уствари, кад људи одлазе из куће и иду у непозната мјеста, гдје их нико не познаје, у искушењу су да учине нешто што код куће никада не би учинили.
Oно што је посљедње у очајању јесте осјећање да нас више нико не примијећује. Има једна прича у којој се каже како је некој младој жени, која је умрла убрзо послије вјенчања, било допуштено да се из мртвих поврати на један дан. Пошто је дошла као дух, нико је није примијетио. Посљедица изолације била је јача него што је она могла поднијети. Прије него што је дан прошао, она је пожељела да се врати у гроб на брду.
Али ми, пошто смо видјели Бога у Христу, знамо да нас Он гледа и брине о нама. Наш Бог није равнодушан. Он види. Он брине. Јер Христос је рекао да ни један врабац не пада на земљу без Очеве воље.
Како нас Бог гледа?
Бог нас не гледа са неког блиставог торња, већ са крста. Преко Христа смо научили да су очи Божије очи њежне љубави и милосрђа. Он нас не гледа да би нас казнио, већ зато што нас воли. Он нас толико воли да не може скинути поглед са нас. Као што мајка не може одвојити очи своје од новорођенчета, тако ни Бог не одвраћа од праведника очију својих (Јов 36,7).
Он нас гледа у страдањима и болу. Пошто нас гледа, он може и да нам олакша болове, и да нас оснажи. И пошто знамо да нас гледа, можемо рећи; „Иако ходим по тами и сјени смртној, не плашим се зла“. Зашто се не плашим? „Јер, Ти си са мном“.
Он нас гледа у жалости. Гледа нас и у нашем гријеху. Али, и кад смо у гријеху Он гледа на нас са љубављу и позива нас на покајање. На примјер, Исус је погледао на Петра послије његовог трократног одрицања. Као резултат тог гледања Петар је отишао и горко плакао. Зашто? Какав је то био Христов поглед који је учинио да се Петар покаје и постане најснажнији проповједник Педесетнице? Свакако да су то биле Исусове очи, пуне сажаљења и љубави. Било је то оно што је сломило срце плахог апостола. Бог је тај који нас гледа и у гријеху. Али Његово гледање је акт љубави, која нас позива на покајање, говорећи с нама: Дођите, вели Господ, па ћемо се судити; ако гријеси ваши буду као скерлет, постаће бијели као снијег (Ис 1,18)
На крају, мислимо на сажаљење у Исусовим очима; јер кроз ове очи Бог нас и данас гледа. Какво сажаљење су морале показати Његове очи кад је посматрао Јерусалим кога је оплакивао. Какво сажаљење су морале показати његове очи, кад је исцијељивао болеснике и васкрсавао умрле. Какво сажаљење је морало бити, кад је плакао на гробу Лазара, свога пријатеља.
Начин на који гледамо људе снажно утиче на њих. Човјек може гледати на другога погледом који ће отврднути његово срце. Неко може гледати на другога погледом који ће га повриједити и уништити. Човјек може гледати на другога са хладном равнодушношћу, која ће га понизити. Али, човјек може гледати на другога и с поштовањем и, кад се то деси, тај ће се ослободити и постати самосталан. Неко може погледати на другога са благошћу и добротом, погледом охрабрења и љубави, што ће открити оно што је закључано у њему, што ће пробудити његову снагу, да би дошао к себи. Ово је начин на који нас Бог гледа.
Романо Гуардини тако добро је схватио смисао Божијег гледања кад је написао:
„Бог је тај који гледа. Али, његово гледање је један чин љубави. Својим погледом Он грли своје створење, афирмише га и храбри га… Његово гледање није само један од начина посматрања нечега; то је креативна љубав, то је снага која омогућава стварима да буду онакве какве треба да буду, те их штити од дегенерације и распадања… Бог окреће своје лице човјеку и на тај начин даје себе човјеку… Бити посматран од стране Њега не значи бити изложен немилосрдном посматрању, већ значи бити окружен Његовом најдубљом бригом… Он нас гледа, било да ми то желимо или не. Разлика је само у томе, желимо ли да избјегнемо Његов поглед или пак тежимо да уђемо у Његов видокруг…Ниједан недостатак ни зло у нашим животима није више фатално кад се сусретнемо са Његовим погледом. Сам чин нашег налажења у Његовом видокругу јесте почетак обнове… Али, све пропада када одбијемо да се нађемо у Његовом видокругу“.
Да би се могла десити промјена набоље у нашим животима сваког дана – и током дана – треба да имамо на уму да се све што чинимо, говоримо, покушавамо, мислимо и замишљамо, дешава под Божјим оком. То заиста може из темеља да измијени наш живот!
Одговори Исус и рече му: Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом.
