У недељу шесту по Педесетници, 4. августа 2024. године, на празник Свете Марије Магдалине, Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован, викар Митрополита немачког, служио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, уз саслужење протојереја-ставрофора Радивоја Круља.
Након прочитаног јеванђелског одељка Епископ Јован се обратио присутнима. Беседу Његовог Преосвештенства доносимо у целости:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Човек кога су принели Христу на одру представља парализовано човечанство. Страшна је телесна парализа. Међутим, неупоредиво је страшнија духовна парализа. Обамрлост људског срца, средишта човековог духовног бића, је страшнија од физичке смрти човека који је духовно оживљен.
Тако је страшно наше стање да ми често немамо енергије, попут одузетога из јевађеоске приче, ни да замолимо за исцељење нити да за њега заблагодаримо. Нас други приносе Христу. Црква нас приноси Господу. Господу нас приноси Мајка Божија са свима светима који прате Христа до најдубљих предела Ада како би оданде извели цело грехом парализовано човечанство.
Буђење, исцељење, устајање, и то са могућношћу да понесемо свој одар, нераскидиво је повезано са опраштањем грехова. Нико ко је духовно парализован не можи добити исцељење без опроштаја грехова. Опроштај грехова је савршени дар који нити можемо заслужити нити му било шта додати нити пак одузети.
Која је онда наша улога у процесу оживљавања? Да ли смо пуки објекти и пасивни посматрачи онога што се са нама догађа? Да ли су пуком случајношћу неки принесени исцељени и ослобођени грехова, а други нису? Ни у ком случај. Бог толико воли и поштује човека да никада над њим не врши никакво насиље.
Иако се у овој причи не помиње вера одузетога нити његовом исцељењу претходи било какав дијалог са Господом, ипак светиња његове слободе није нарушена.
На слободни вољни покрет парализованога указују Господње речи: „Не бој се, чедо!“. Срце одузетога је било испуњено светим страхом који настаје процесом најтајанственије интеракције најсуптилније посете божанске благодати и људског слободног вољног одговора на ову посету. У сваком срцу које је испуњено страхом Божијим одјекују вечне божанксе речи – чедо, опраштајути се греси твоји.
Ова тајна подизања из парализе и суштинског враћања у живот у сусрету са Христом који опрашта и исцељује није доступна људском разуму који се ослањања на сопствене силе и лако завршава у гордом богохуљењу које се као и многи други греси често испољава као пројкција. Тако су професионални изучаваоци Светог Писма затворени у мрачну тамницу свога интелекта похулили на Христа речима: Овај хули на Бога. Били су и брзоплети. Нису били толико смирени и сачекали да виде шта ће се догодити.
Господ их укорава мирно, кратко и јасно: „Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и ходи?“.
Господ није при првом обраћању парализованом рекао да устане и хода, него да му се опраштају греси. Тиме нам је открио вечну истину – да је човеково исцељење немогуће без опроштаја грехова, да је Он Син Божији који је ради нас постао Син Човечији, да нас ослобађања од греха, исцељује и дарује нам богопознање.
При првом обраћању парализованоме, Христос каже да му се опраштају греси. Након опроштаја грехова срце одузетога се шири и његова вера се кроз богопознање продубљује. Он бива благодаћу упућен у тајну Господње божанске власти – Христос опрашта грехе.
Господ чува достојанство слободе одузетога и каже му: „Устани, узми одар свој и иди дому своме“. Парализовани је могао да не послуша и да настави да лежи. Он је међутим слободно прихватио Господњи дар и без патетике и самосажаљевања испуњава Божију заповест.
И свако од нас може да доживи препород подизања из греховне парализе. Потребно је, међутум, да се смиримо и понизимо како би схватили и прихватили да смо непокретни и беспомоћни, да смо прах и пепео, да немамо шта да принесемо Творцу свих и свега. Једино можемо да се уздамо у милост Божију. Ако дођемо у такво стање Мајка Божија, сви свети и небеске силе бестелесне ће нас на својим молитвама као на одру принети Господу Христу.
Где су понизност и смирење тамо је и страх Божији. То је благодатни страх другачији од људског психичког страх. То је страх којим цело човеково биће трепти у сусрету са Творцем чије присуство препорађа. И чућемо јасно речи: „Не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји!“. Наш ум неће више моћи да врши насиље над срцем и да га гура у хулу на Духа Светога којим нам се дарује опроштај грехова и нови живот у Христу.
Ми не морамо да будемо вербалне Христове апологете. Један је Дух а дарови су многи. Човек који је био парализован ушао је у божански мир. Постао је исихаста. Он је ћутке отишао своме дому носећи одар као сведочанство о греху због којег га је смрт држала у ропству. Тако и ми, који смо подигнути са одра и који смо дошли у свету Цркву, своме једином истинском дому треба у рукама да држимо свако свој одар и да не заборавимо никада да ми овде не стојимо зато што то било чиме заслужујемо него зато што је Господ милостив и зато што нас усправнима држе молитве светих којима смо и принесени Христу и чије вере ради нас Христос и исцељује.
Не треба да заборавимо на одар својих грехова нити на веру молитве и љубав светих којима бивамо исцељени да се не бисмо гордили и преузносили над било киме. Ако нам се чини да је неко у греховној невољи треба да умножимо за ту особу молитве пред Господом као што то свети чине за нас. Само тако ћемо моћи да у миру божанске благодати приступимо Господу који нас храни својим телом и крвљу не гледајући на наше сиромаштво, него сву васељену кроз сву вечност испуњава својим речима „Не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји!“. Онај коме су опроштени греси ће увек милостиво гледати на сву браћу и сестре. Зато, драга браћо и сестре, пазимо у наставку литургије на своја срца да бисмо примили благодатно освећење, како бисмо се и ми као народ из јевађеоске приче, видевши истинску светлост божанском благодаћу, задивили и прославили Бога који је дао такву власт Нашем Господу Исусу Христу, а у Њему и кроз Њега и свима светима у векове векова. Амин!“
“Im Namen des Vaters und des Sohnes und des Heiligen Geistes!
Der Mann, der auf seinem Bett zu Christus gebracht wurde, stellt die gelähmte Menschheit dar. Körperliche Lähmungen sind schrecklich. Ungleich schrecklicher ist jedoch die geistige Lähmung. Die Taubheit des menschlichen Herzens, dem Zentrum seiner spirituellen Seinsweise, ist schrecklicher als der physische Tod eines geistig wiederbelebten Menschen.
Unser Zustand ist so schrecklich, dass wir oft nicht einmal mehr die Kraft haben, um für die Heilung zu bitten oder uns dafür zu bedanken, wie es in der heute gelesenen Perikope der Fall ist. Andere bringen uns zu Christus. Die Kirche bringt uns zum Herrn. Gemeinsam mit der Gottesmutter und allen Heiligen, die Christus bis in die Tiefen des Hades folgten, um von dort die gesamte von der Sünde gelähmte Menschheit herauszuholen, werden wir zum Herrn gebracht.
Die Erwachung, Heilung, das Aufstehen und die Fähigkeit, unser Bett zu tragen, sind untrennbar mit der Vergebung der Sünden verbunden. Niemand, der geistig gelähmt ist, kann ohne die Vergebung der Sünden Heilung erfahren. Die Vergebung der Sünden ist ein vollkommenes Geschenk, das wir weder verdienen noch ihm irgendwas hinzuzufügen oder wegzunehmen ist.
Welche Rolle spielen wir dann im Erweckungsprozess? Sind wir bloße Objekte und passive Beobachter dessen, was mit uns passiert? Ist es nur ein Zufall, dass einige der Opfergaben geheilt und von Sünden befreit wurden und andere nicht? In keinem Fall. Gott liebt und respektiert den Menschen so sehr, dass er ihm niemals in irgendeiner Weise Gewalt antut.
Obwohl in dieser Geschichte der Glaube des Verschleppten nicht erwähnt wird und seiner Heilung kein Dialog mit dem Herrn vorausgeht, wurde die Heiligkeit seiner Freiheit nicht verletzt.
Die Worte des Herrn weisen auf die freiwillige Bewegung des Gelähmten hin: Fürchte dich nicht, Kind! Sein Herz war erfüllt von der heiligen Ehrfurcht, die aus dem Prozess der geheimnisvollsten Interaktion zwischen der subtilsten Heimsuchung der göttlichen Gnade und der menschlichen freiwilligen Antwort auf diese Heimsuchung entsteht. In jedem Herzen, das von Gottesfurcht erfüllt ist, hallen die ewigen Worte Gottes wider: Kind, deine Sünde sind vergeben.
Dieses Geheimnis, aus der Lähmung aufzustehen und in der Begegnung mit Christus, der vergibt und heilt, wesenhaft ins Leben zurückzukehren, steht der menschlichen Vernunft nicht zur Verfügung., Die menschliche Vernunft verlässt sich auf ihre eigene Kraft und endet leicht in stolzer Gotteslästerung, die sich, wie viele andere Sünden, oft als Projektion manifestiert. So lästerten die „Gelehrten“ der Heiligen Schrift, eingesperrt im dunklen Kerker ihres Intellekts, Christus mit den Worten: „Dieser lästert Gott.“ Sie waren auch voreilig. Sie waren nicht so ruhig und warteten ab, was letztlich passieren würde.
Der Herr tadelt sie in all seiner Ruhe, kurz und deutlich: Was ist denn leichter, zu sagen: Deine Sünden sind dir vergeben! oder zu sagen: Steh auf und geh umher?
Bei der ersten Ansprache an den Gelähmten sagte der Herr nicht: „Steh auf und geh“, sondern „deine Sünden sind vergeben.“ Damit offenbarte er uns die ewige Wahrheit: dass menschliche Heilung ohne Vergebung der Sünden unmöglich ist, dass ER der Sohn Gottes ist, der für uns zum Menschensohn geworden ist, dass er uns von der Sünde befreit, heilt und uns die Erkenntnis Gottes gibt.
Christus sagte ihm auch: „Deine Sünden sind dir vergeben.“ Nach der Vergebung der Sünden weitet sich das Herz des Gelähmten aus und sein Glaube vertieft sich durch die Erkenntnis Gottes. Durch die Gnade wird er in das Geheimnis der göttlichen Autorität des Herrn geführt: Christus vergibt Sünden.
Der Herr wahrt die Würde der Freiheit dessen, der sie genommen hat, und sagt zu ihm: „Steh auf, nimm dein Bett und geh in dein Haus!“ Der gelähmte Mann hätte ungehorsam sein und sich weiter hinlegen können. Er nahm jedoch die Gabe des Herrn frei an und erfüllte Gottes Gebot ohne Pathetik und Selbstmitleid.
Jeder von uns kann eine Auferstehung aus der Lähmung der Sünde erleben. Es ist jedoch notwendig, zur Ruhe zu kommen und uns zu demütigen, damit sie verstehen und akzeptieren, dass wir unbeweglich und hilflos sind, dass wir Staub und Asche sind und wir dem Schöpfer von aller Sichtbaren und Unsichtbaren nichts darzubieten haben. Wir können nur auf seine Barmherzigkeit vertrauen. Wenn wir in einen solchen Zustand kommen, werden uns die Gottesmutter, alle Heiligen und die unkörperlichen himmlischen Kräfte mit ihren Gebeten wie auf einer Bett zum Herrn Christus bringen.
Wo Demut und Sanftmut sind, da ist auch Gottesfurcht. Es handelt sich um eine gnadenhafte Angst, die sich von der psychologischen Angst des Menschen unterscheidet. Es ist die Angst, in der der ganze Mensch in der Begegnung mit dem Schöpfer flimmert, dessen Gegenwart uns wiederbelebt. Dann werden wir die Worte deutlich hören: Fürchte dich nicht, Kind, deine Sünden sind dir vergeben. Unser Verstand wird nicht länger in der Lage sein, dem Herzen Gewalt anzutun und es dazu zu drängen, den Heiligen Geist zu lästern, der uns die Vergebung der Sünden und ein neues Leben in Christus schenkt.
Wir müssen keine verbalen Apologeten Christi sein. Es gibt einen Geist und viele Gaben. Der gelähmte Mann gelangte in den göttlichen Frieden. Er wurde zum Hesychasten. Er ging schweigend mit dem Bett nach Hause, als Zeugnis für die Sünde, für die ihn der Tod gefangen hielt. Ebenso sollten wir, die wir vom Bett auferstanden sind und zur heiligen Kirche, unserer einzig wahren Heimat, gekommen sind, jeder unser eigenes Bett in unseren Händen halten und nie vergessen, dass wir nicht hier stehen, weil wir es um nichts verdienen, sondern weil der Herr barmherzig ist, auch weil wir durch die Gebete der Heiligen, durch die wir zu Christus gebracht wurden und deren Glauben für uns wirkt und uns heilt, aufrecht erhalten werden.
Wir sollten weder das Bett unserer Sünden noch den Glauben des Gebets und die Liebe der Heiligen vergessen, durch die wir geheilt werden, damit wir nicht stolz und arrogant gegenüber irgendjemandem werden. Wenn wir den Eindruck haben, dass jemand in sündiger Not steckt, sollten wir die Gebete vor dem Herrn für diese Person vervielfachen, so wie es die Heiligen für uns tun. Nur so können wir uns im Frieden der göttlichen Gnade dem Herrn nähern, der uns mit seinem Leib und Blut nährt, ohne auf unsere Armut zu achten, sondern das ganze Universum mit seinen Worten erfüllt: Fürchte dich nicht, Kind, Deine Sünden sind dir vergeben. Derjenige, dessen Sünden vergeben sind, wird immer mit Barmherzigkeit auf alle Brüder und Schwestern blicken. Deshalb, liebe Brüder und Schwestern, lasst uns in der Fortsetzung der Liturgie auf unsere Herzen achten, um eine gnadenerfüllte Heiligung zu empfangen, damit wir als Volk aus der heute gelesenen Perikope das wahre Licht der göttlichen Gnade sehen, staunen und Gott verherrlichen, der unserem Herrn Jesus Christus und in Ihm und durch Ihn und allen Heiligen für immer und ewig diese Autorität verliehen hat. Amen!“
