У недељу сиропусну, 2. марта 2025. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог Саве у Берлину уз саслужење протојереја Радомира Колунџића и јерођакона Василија Старовлаха.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре, сутра почиње Велики и часни пост. Претходних недеља Црква Божија нас је – кроз свето Јеванђеље – припремала за Велики пост. Тако смо најпре читали Јеванђеље о Закхеју, човеку малога раста, који је постао велики схвативши да није све у земаљском богатству; затим смо читали јеванђелску причу о царинику и фарисеју у којој смо видели како је цариник отишао оправдан својом смиреношћу. Читали смо онда и причу о благом оцу и блудном сину кога отац поново прима након напуштања дома и расипничког живота. Прошле пак недеље смо читали о страшном суду, о томе да ћемо бити питани за наш однос према ближњима, о ономе што јесмо и нисмо учинили, а могли смо. Данашње јеванђелско казивање о праштању тако је и врхунац припреме за пост који сутра почиње.
Данас се подсећамо кроз химнографију, попут прошлонедељног казивања о страшном суду, изгнања наших прародитеља Адама и Евe из раја. Занимљиво је у вези са тим да се на данашњој Литургији чита јеванђелска перикопа о праштању. Тако нам се каже: ,,(…) ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“. Изгнанство из раја се у својој основи не односи на прекршај заповести или једење плода, већ на прекидање заједнице, општења – на категорије разочарања некога или неким.
Данас, како смо певали, у кондаку Триода и другим песмама, видимо да је Адам након изгнања горко плакао, али не јер је (само) прекршио заповест, већ зато што није више био са Оним кога воли, а то је Онај који га је створио – Бог. Попут Адама, и ми, драга браћо и сестре, често осећамо тугу изазвану усамљеношћу; осећамо се изгнанима или разочараним, али и често као да смо и ми друге разочарали. Такво осећање указује, рецимо тако, на губитак нашег раја. У том осећању туге има ипак једна добра ствар: у тужној носталгији крије се чежња за рајем, за повратак у рај, односно за повратком Богу. Пут повратка иде увек преко наших ближњих, опраштањем онима који су нас разочарали и тражењем опроштаја од оних које смо ми разочарали. У томе се, драга браћо и сестре, састоји подвиг нашег живљења у овоме свету, а посебно живота у Цркви. Такав подвиг свакако није мали јер ни чежња нити носталгија нису мале. Такав захтев подвига је повратак Оцу, схватање да нисмо достојни ни да подигнемо очи ка небу попут цариника, разумевање да ризница блага нашег почива у односу са Богом, а самим тим са сваким другим човеком. Један од радова из области психологије који сам скоро читао бави се, између осталог, проблемом усамљености. Тако случај који нам писац књиге представља говори о човеку који се са усамљеношћу бори од младости. На питање да ли је разлог усамљености у томе да није био вољен, одговара, уместо тога, на велико изненађење, да он није волео. Постоји и казивање о чувеном оцу Јустину, игуману дечанском, и једном монаху који је хтео да напусти манастир. Монах је као разлог напуштања наводио то да га игуман не воли, на чему му отац Јустин узвраћа питањем да ли он воли игумана. Увек се у томе скрива, драга браћо сестре, да нас не воле, могућност да ми некога нисмо најпре заволели. Свакој критици упућеној нама треба да приступимо питајући се о њеној оправданости, можда заиста постоји разлог. Тамо где је критика, тамо је и могућност да се исправимо.
Но, оно што је најважније, драга браћо и сестре, а што ми је посведочила и једна мудра старија жена која је у многим сегментима, усудио бих се да кажем, и света, односи се на најтежу ствар нашег живота – самоћу. Зато ми идемо у Цркву, излазимо пред лице Божије, али и да видимо једни друге, да не будемо сами, да не будемо поред раја. Недавно сам читао расправу два хришћанина о томе где се налази рај, где су та врата раја. Један од њих је одговорио да су она на лицима наших ближњих. Само се кроз лица ближњих улази у рај и никако другачије. Ако не схватимо да је лице ближњег капија раја, увек ћемо бити усамљени, а сам тим тужни и разочарани. Истовремено, у тој потрази са рајем, имајмо у виду и да наше лице треба да постане капија раја за наше ближње. Томе нас учи данашњи сусрет у светој Цркви. Рај почиње лицем, дакле, сусретом са Богом и ближњима јер смо створени по лику и подобију Божијем. Свако лице је христолико јер смо по узору на Христа створени. Имајмо у виду да су капије раја лица Бога и ближњих. У томе се огледа међусобна потреба и важност једних према другима. Тако, немојмо да разочаравамо једни друге, већ волимо, видећи у сваком лицу рај-радост. Да и ми чинимо по примеру светог Серафима Саровског који је поздрављамо све са Христос васкрсе, радости моја. Садржај односа према ближњима, било да је реч о родитељима, деци, супружницима, рођацима или пријатељима, требало би да је садржан у поменутој релацији радости. Будимо једни другима радост, капије раја. Насупрот томе стоји пакао садржан у томе да смо једни другима жалост, несрећа, свађа.
Сачувај нас, Господе, од пакла и отвори нам врата раја, показујући нам у лицима ближњих лице самога Бога! Амин!“
