U nedelju treću po Pedesetnici, 14. jula 2024. godine, Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan, vikar Mitropolita nemačkog, služio je svetu Liturgiju uz sasluženje jerođakona Vasilija (Starovlaha) u Manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Himelstiru.
Nakon pročitanog jevanđeljskog odeljka, Episkop Jovan se obratio prisutnima. Besedu Njegovog Preosveštenstva donosimo u celosti:
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Draga braćo i sestre, reči Jevanđelja nisu reći ljudske niti su reči prolazne. Reči Jevađelja su večne i iz večnosti koje govori Bog Gospod Isus Hristos koji je sišao među nas i ponizio se. Odrekao se svoje sile i slave, svega onoga što on kao Bog – svesilni i svemoćni – jeste da bi nama omogućio da čujemo Njegove večne reči na način koji je za nas najpodesniji. Kako bi nas, koji smo od Njega otpali i skloni grehu, življenju suprotno od Njegovih zapovesti, kako bi nama omogućio da ponovo čujemo reči iz večnosti. Kako bi se u nama obnovila prvobitna lepota, kako bismo mi – u blagodati Božijoj siromašni – ponovo stekli bogatstvo. Međutim, to bogatstvo možemo steći samo ako osiromašimo. Gospod nam pokazuje celim svojim životom i svim svojim učenjem da je, zapravo, put našega spasenja istovremeno i put našeg osiromašenja. Gospod se rodio na neznatnom mestu, u neznatnom kraju svoga naroda i bio položen u jasle – On koji je stvorio sve što postoji, prihvata da bude siromah koji nema gde glavu skloniti, živi na zemlji sebe siromašeći a druge bogateći lečenjem, isceljenjem, vaskrsavanjem iz mrtvih, otvaranjem očiju slepima i praštanjem velikih grehova grešnicima koji se kaju, skidanjem velikog tereta sa onih koji su bili gresima pritisnuti. Sve to čineći, činio je sebe neznatnim i sebe je siromašio kako bi nas obogatio. Pred kraj svog zemaljskog života je prihvatio da bude od starne onih koje je došao da spase uhapšen i pljuvan i šiban i izdan, da mu se narugaju i da ga ismevaju, i da ga na najstrašniji mogući način ubiju raspećem na krstu. No, on je nakon svog silaska u ad vaskrsao u treći dan iz mrtvih i pokazao svima nama put spasenja, a to je od osiromašenja na svaki mogući način, pa sve do prihvatanja stradanja i raspeća na krstu, preko silaska u ad, gde ništa nemamo i ne posedujemo, ali nakon toga sledi veliko Vaskrsenje. Zraci Vaskrsenja i istine božanstvene svetlosti otkrivenja dolaze do nas već sada i ovde kroz Gospodnje reči i zapovesti i kroz Njegov poziv da učinimo ono što nam On zapoveda kako bi se, Gospod kaže, naše oči otvorile. Naše oči se zatvaraju kada živimo mimo Božijih i jevanđelskih zapovesti, a kada verujući Gopodu počnemo da živimo po jevanđelskim zapovestima, naše oči se polako otvaraju i nama postaje sve jasnije šta je zapravo siromaštvo, a šta bogatstvo, i tada nam postaje jasno da je bogatstvo samo ono što nam Bog daje, odnosno, da je jedino i istinsko bogatstvo naša zajednica sa Bogom. Možda otuda i povezanost, sličnost, ove dve reči u našem jeziku: Bog i bogatstvo. Ne može i nema bogatstva bez Boga. Sa druge strane, ono što izgleda kao bogatstvo ovoga sveta u stvari je siromaštvo jer nas podstiče da poverujemo i pomislimo kako mi sami od sebe imamo moć, snagu i mogućnost, da sami sebe organizujemo, da stičemo materijalna dobra, da se okoristimo na svaki mogući način u ovom svetu, i da tako polako pokušavamo da dođemo do samo-oboženja, ne primećujući da smo sve dalje od puta o-boženja. U duhu već kazanog, sve više nam se zatvaraju oči, i postajemo sve više slepi za istine budućeg carstva Božijeg. Zato Bog, pokazujući svojim primerom i poučavajući nas na mnogo načina, uvek iznova naglašava kako je strašna vezanost za bilo šta materijalno i novac. Ako pogledamo naše međuljudske odnose, primetićemo da u najvećem broju slučajeva su odnosi poremećeni i uništeni zbog zavisti, zbog želje da neko ima više ili da zavlada nad nekim drugim. Najstrašniji izrazi te vezanosti za materijalno i dominaciju su ratovi koji se, u većim ili manjim razmerama, vode širom sveta. Oni nisu ništa novo, iako su za nas nešto najstrašnije jer se dešavaju u naše doba. Oni su se ipak vodili kroz celu istoriju, a njihov uzrok je uvek potreba i želja da se nešto otme. Da se ustvrdi kako ova zemlja, darovana nam svima za život, pripada ipak nekome više. A Gospod, sa druge strane, kaže da neće zemlju naslediti oni koji su bogati niti jaki, moćni niti oni koji uspevaju da u ovom životu od nekoga nešto otmu, već kaže da će zemlju da naslede krotki. Naš Gospod je bio krotak i ne samo da nam je pokazao šta je krotost, već nam je omogućio tajnom svog ovaploćenja i domostroja spasenja da i mi idemo tim putem ako mu poverujemo i počnemo da živimo po Jevanđelju, trudeći se da držimo zapovesti. Tada ćemo videti da je svetlost oboženja i budućeg carstva Božijeg veća od svih bogatstava i svega onoga do čega čovek može da dođe na zemlji. Neka bi nam Gospod kao da prosvetljeni Njegovim rečima i istinom Jevađelja hodimo putem zapovesti Njegovih kako naše oči ne bi postale strašna tama iako nam se čine kao svetlost. A da ta strašna tama ne bi postala užasna tama večnog stradanja u paklu. Neka bi molitvama Bogorodice i svih svetih Gospod pomilovao naše duše! Amin“.
