У недељу другу по Васкрсењу Христовом, Недељу мироносица, 4. маја 2025. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мостару. Његовом Високопреосвештенству саслуживао је Високопреосвећени Архиепископ мостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски г. Димитрије, као и свештенство Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Епархије диселдорфске и немачке.
„Христос васкрсе! Драга браћо и сестре, заиста васкрсе Христос! Данашње Јеванђеље и данашњи празник нас опет поучавају о неизрецивим тајнама живота и љубави Божије коју је показао Христос својим доласком у свет, животом, смрћу и васкрсењем. Ипак јунаци данашњег Јеванђеља нису ни Петар ни Јован ни Марко, већ жене мироносице – Марија Магдалина, Марија Јаковљева и Саломија. Истина је, пре њих имамо једног јунака, Јосифа из Ариматеје, који је највероватније био тајни ученик Христов, мудри и учени човек, пријатељ Христов који своју приврженост пријатељству са Исусом показује тражећи тело Христово од Понтија Пилата. Тако видимо да право пријатељство занемарује страх, па чак и разочараност јер, можемо рећи, Јосиф такође у Христу види све месијанске прерогативе, те да не може ни да умре, а сада ипак тражи тело Христово како би га сахранио. Жене мироносице су пак гледале где су полагали Христа како би, сходно обичајима, помазали Христа мирисним уљима када прође субота. Како каже Јеванђеље, пошто прође субота оне долазе на гроб бринећи се ко ће им померити камен јер беше огроман. И оне показују да је љубав јача од разочарања, јер је њихова нада – макар накратко – деловала узалудно, да ће Христос бити тај који спасава од смрти. Када су дошле, камен је већ био одваљен од гроба, у гробу није било тела, осим покрова, а њима младић обучен у бело, анђео Господњи, говори оно најпотребније: да се не боје јер Христос није више ту, већ је устао. Замислите тај призор: трчите да видите тело свог учитеља, и тамо тог тела нема!
Када сам, за време рата, ишао са једним човеком на размену његовог умрлог сина, тада сам чуо потресне речи. Када га је пронашао, и идентификовао, рекао нам је нешто необично: „људи“, рече тај старац, „никада не бих могао поверовати да се могу обрадовати мртвом сину“. Када нама неко драг умре, ми у близини тог тела тражимо утеху. Но, овде се догађа да тела нема, и то јесте нешто што изазива, сложићемо се, страх, па, рецимо, и разочарање. Међутим, права утехе тек следује: анђео Господњи говори женама да кажу апостолима да је васкрсао Господ и да ће га срести у Галилеји. Можемо да кажемо, анђео хоће да каже да ће се срести тамо где је све почело, где су се упознали, где смо се заволели, где смо први пут дотакли срца једни другима; смрт Христова у овом смислу није крај, већ васкрсењем наступа нови почетак старог пријатељства, поверења у Учитеља и Његову љубав. Те речи анђела су код женȃ пробудиле наду, али и страх, те тако уплашене трче ка Галилеји где га срећу, крај Галилејског језера, заједно са осталим апостолима. По мудрим речима тумача овог светог Јеванђеља, као и других светих отаца, за нас увек постоји почетак, односно шанса: када се, на пример, изгубимо у шуми, казивали су нам стари људи, треба да станемо и сетимо се места одакле смо се удаљили од познатог пута. Слично је и са свакодневним животом; у нашим односимо, услед многих животних перипетија, заборављамо када смо заволели једни друге, те је непоходно да се вратимо на почетке наших односа. Неки би рекли да је у питању некаква рутина, да је нормално заборављати и такве ствари, те да су и то кругови живота. Ми који верујемо у Христа не би требало да имамо представе о кружном или линеарном кретању, већ, рецимо тако, наше кретање је спирално. Колико год да се удаљујемо од наше Галилеје, сликовито говорећи, увек постоји тачка повратка, односно новог почетка у Галилеји. Због тога је чудесна заповест о одласку у Галилеју и сусретима са васкрслим Господом тамо. Нека то буде савет за сваки однос кога више не храни међусобна љубав, било да је реч о пријатељу, мужу, жени, брату. Треба да идемо тамо где је све почело, где смо осетили толику љубав да са неким идемо у вечност. То је поука овог јеванђелског зачала, драга браћо и сестре, да верујемо у могућност новог почетка, то нам је спасоносно јер, видимо, смрт Христова није крај, већ почетак, те је васкрсење у суштинском смислу својеврсни почетак године, богослужбене године. Оно је радост која поништава страх, бол, тугу, и у срца наша улази радост по заповести анђела женама, да се не боје. Taко и Господ, када сретне Марију Магдалину у врту, поздравиће је чудесним поздравом, какав нико пре тога није употребљавао: „Радујте се!“ (уп. Мт. 28,9). Ако изгубимо радост у свом срцу, ако нисмо способни да поставимо нови почетак, живот ће нам већ овде бити паклен, мучан јер ће нас људи остављати и варати, оговарати и клеветати, те ћемо ми полако губити радост из наших срца, а увући ће се страх. Због тога је потребно да верујемо у васкрсење, у живот и нови почетак јер смо ми деца живота, а не смрти. Ми смо деца наде, а не бриге. Често видим на лицима људи огромну бригу. Како је Владика Атанасије волео да каже, на лицима људи се одвија драма, драма спасења. То је нормално, но, ако верујемо, она мора да се заврши одлуком о повртаку у Галилеју, тамо где ће Бог увек дотаћи моје срце, да верујем у живот, а не у смрт. Нека вас Господ благослови, дарујући вам радост и мир у срца ваша. Ако се у срца наша не усели мир и радост, а ми не будемо трагали за нашом Галилејом, населиће се нешто друго. Важно је да имамо радости у срцу јер је кап радости довољна да разблажи језера туге. Боже, дај! Амин! Христос васкрсе!“
Фото: Марко Вучинић