04.03.2021
Mnogi u rodu našem pravoslavnom, srpskom, zaplakali su danas. Stalo je srce neumornog sluge Božijeg episkopa Atanasija. Pravoslavna Crkva je izgubila najumnijeg pastira, naš narod je izgubio veličanstvenog svedoka istinske slobode, baš onakve slobode za kakvu je Bog stvorio čoveka. Naš Atanasije, verni sluga Božiji je pozvan kući, Nebeskom Domu kome je odavno pripadao. Atanasije se uspeo na tron Sv. Vasilija na isto način na koji ga je napustio, kao istinski branitelj ljudskog dostojanstva. Bio je inspiracija mnogima u Pravoslavnom svetu, zato ćemo se uvek sećati nadasve nadahnutog i neustrašivog sveštenika, koji je u našem naraštaju u vremenu beznađa postao putokaz nama ranjenima i izgubljenima i očajnima, koji vapimo za malo Vode Žive. Zahvalni smo Bogu da nam je poslao takvog čoveka, sina raspete Srbije koji je zaslužio episkopsko dostojanstvo, i postao naš besmrtni duhovni vožd.
Još dok sam bio student u Beogradu, vrlo često usamljen i bez istinske radosti, okružen sličnima sebi, gubio sam veru u budućnost i u sam život. A onda odnekud pojavljivao se vladika Atanasije na filološkom fakultetu („Zavet Svetog Save“) ili na mašinskom fakultetu („O jeziku”…) ili na Bogoslovskom fakultetu („O bogopoznanju i čovekopoznanju”) itd. i hranio nas mudrošću koja nije od ovog sveta, ali je jača od ovog sveta. Govorio je često: “Zapamtite deco, pregalac dobija… to je velika pravda Božija”. Upijajući od vladike duh ohrabrenja polako sam ponovo postajao živ. Polako sam jačao u duhu i shvatao važnost odgovornosti, važnost vremena i važnost ličnog napora, ali i važnost zajedništva. Samo čovek raširenih ruku prema svima, koji je ranjen a ipak grli čitav svet kao i raspeti Gospod, može da te nauči zajedništvu. Govorio je vladika nekad tako autentično i nadahnuto i neponovljivo kao da gleda kroz dveri koje vode u večnost. Briljantan, erudita, strog ali sa brižnim očinskim pogledom, pravdoljubiv ali sa srcem punim milosti, odvažni duhovni titan ali i prijatelj dece i sam veliko dete. Odužio se svom narodu svakom istinskom svezom, i postao uistinu kao i Nikolaj, Svenarodni Vladika.
12.04.2021.
Vladika Nikolaj je rekao na odru jednog velikog Srbina: „Mnogi će tugovati mnogo i premnogo, ali znajte njegova slava proždrla je svu tugu“. Isto važi i za tebe, Atanasije. Tvoj snažni duh, tvoje upečatljivo prisustvo, kao da si već jednom nogom kročio u Carstvo, bili su za nas mlade pribežište onda kad je hladnoća ovog sveta postajala neizdrživa. Bio si uvek apostolski skromno obučen, na površini često grubog izraza lica ali iznutra brižnog srca punog samilosti i ljubavi, baš onakav kako te je tvoj Otac Justin opisao „kao lav i srna“. Budući beskompromisno iskren, nesvakidašnje neposredan, bez teatra i bez glume u izrazu, u tvom prisustvu nestajale su naše dileme, maske, sumnjičavost… jer si istinski poštovao našu mladost i time zaslužio da ti se veruje svim srcem.
Otišao si da se odmoriš, ali nisi zatvorio duhovne oči, već pažljivo bdiš nad nama koji smo ostali ovde. To je valjda jedna od poruka tvoje knjige „Zagrljaj svetova“, da i kad zatvoriš telesne oči ostaćeš sa tvojim narodom zauvek. Imao sam dosta uzora u životu, ali nisam nikad tako snažno doživeo gubitak nekoga koga nisam poznavao lično već samo po duhu. U večeri tvoga upokojenja čitavu veče sam lio suze, ali sam bio tužan na jedan neobičan način. Otac Justin je govorio kako se nakon upokojenja Vladike Nikolaja prvo molio za Nikolaja a onda samom Nikolaju. Ti si vladiko isto govorio kad se upokojio otac Justin; molio si se prvo za Justina a potom ubrzo i samome Justinu. Ako nisam u prelesti, i ja imam sličan osećaj i čudno mi je da se molim za spasenje tvoje duše. Srce mi govori da treba tebi da se obratim da se ti moliš za sve nas. Znam da nisi voleo pohvale i aplauze, ali je jača od mene bila želja da kažem reč o tebi, jer su te oni koji misle da su moćnici ovog sveta namerno prećutali i učinilli sve da budeš na margini, zaboravljen i nepoznat, pogotovo mladima. Ali kako da sakriješ grad koji na gori svetli… Prećutali su te jer su osetili da si ti silan u Gospodu i da je reč tvoja buđenje iz mrtvih. Za moćnike ovog sveta si bio i ostao, kako ti je jedan student dao ime, Atanasije – Bič Božiji.
I na kraju da ti kažem, i ja sam jedan od onih čije si srce dotakao, iako sam sin koga nikad nisi sreo licem u lice. Nisam bio u Tvrdošu da se poklonim tvom odru, ali doći ću jednog dana u Hercegovinu da te obiđem, jer me volja Božija vezala za tebe i Hercegovinu. Kršten sam sa nepunih 17 godina, 12. maja 1996. godine, na dan Svetog Vasilija i to u dane kad su mošti Svetog Vasilija pronošene kroz ratom razorenu Hercegovinu. Tada si ti zavapio Svetom Vasiliju u hramu rekavši: “…Aman, pomagaj Sveti Hercegovče… teško je biti čovek braćo… teško je biti Srbin… pred Vladikom nek se svako zakune… biću čovek ko što je on bio, uspraviću se… nek nas gaze svetski moćnici ne mogu nas pogaziti, jedino sami sebe možemo poništiti…” Tek kad sam u tridesetoj godini života napustio otadžbinu i otišao u rasejanje shvatio sam još dublje tvoju reč da je teško biti čovek i da je teško biti Srbin. Uz tvoje molitve vladiko, uspraviću se i biću čovek, i neka da Bog milostivi, da se konačno posle dugog lutanja i teškog stradanja uspravimo kao narod.
Hvala ti, Vladiko, za tvoje veliko i neumorno srce u kom si sačuvao Oganj Nebeske Ljubavi. Do zadnjeg dana si radio, čak i u bolesničkoj postelji. Tvoj ovozemaljski život je bio najdublja briga za bližnjeg i čežnja i neumorno traganje, ali i ispunjenje i prisustvo. Govorio si: “Čovek je srce“. Psalmopojac kao da je o tebi govorio kad kaže “Pristupi čovek i srce duboko“. Nedostajaće nam tvoja svetlost i pobedonosna radost tvoga čestitoga lika. Naučio si nas da je Radost Liturgijskog Evharistijskog Sabranja znak pobede i znak Života. Ti si sad sa svojima, i sa ocem Justinom, i sa mojim Pavlom Slavoncem, besmrtnim Patrijarhom Srpskim i sa tvojim bratom Amfilohijem i sa svima drugima, a mi ostajemo ovde primivši od tebe duhovni štit i Zavet i utehu, jer je tvoj najmiliji sin Grigorije sa nama. Daće Raspeti i Vaskrsli Hristos, Istiniti Bog naš da se sretnemo jednog dana licem u lice. Vidimo se.
Aleksandar R. Žerađanin
12.04.2021, Dizeldorf,
na Sv. Jovana Lestvičnika,
40 dana nakon upokojenja episkopa Atanasija