Драга браћо и сестре,
Сведоци смо невиђеног информативног „цунамија“, узбурканог актуелном пандемијом, који нас свакодневно оптерећује са широким спектром новости, од поптуно апокалиптичних и песимистичних све до нереално оптимистичних па и циничних изјава и извештаја. Тај терет мноштва информација различито утиче на људе, али засигурно оптерећује свакога од нас мање или више, и доприноси честом осећају несигурности и бригом „шта ће бити сутра“. Са друге стране прошао је већ одређени период прилагођавања на новонасталу ситуацију. Од почетне лагодности (,,…далеко је Кина, ми живимо у сигурној Немачкој…“) до подмсеха и шаљивих коментара на тему непознатог вируса, све до неверице и љутње поводом увођења рестриктивних мера (многи су тим мерама егзистенцијално погођени), полако долазимо до стадијума да ово стање са смирењем прихватимо и наново промислимо свој живот. Наш уобичајени пост преко ноћи се претворио у пост какав до сада нисмо постили, пост апсолутног одрицања од свега. Неоправдано смо мислили да су жртве „корона вируса“ до сада биле само мртве бројке без имена и лица, све до тужне вести о уопокојењу Владике ваљевског Милутина. Мртве статистичке бројке постале су стварне и страшна сенка смрти надвила се и над нама познатим лицима. Молимо се Господу и за знане и незнане, да их насели у насељима праведних, где нема ни бола, ни туге, ни уздисања.
Кроз ово искушење несумњиво смо се опет приближили једни другима. Одузета нам је она неумерена брзина живота, која је опасно претила да живот претвори у сталну јурњаву за веома упитним циљевима. Наше мисли усмерене су ка скором крају овога ,,ненаданог поста“ у данима очекиваног поста и ми као хришћани знамо да на крају овога пута стоји празан гроб и да ћемо трчећи ка гробу као апостоли Петар и Јован (види Јв. 20,4) и завиривши у празан гроб као апостол Павле победоносно запевати: „Где ти је смрти жалац? Где ти је пакле победа?“ (1. Кор. 16,54). Са вером у распетога и васкрслога Господа пребродићемо и ово кратко искушење и вратити се у уобичајени ток живота са наученом лекцијом, да ми ипак нисмо свемогући управитељи над животом и природом и да Господ с времена на време допусти да и принудно успоримо брзину живота и вратимо се у наручје молитве, породице и топлине дома. Овај кратки видео нека нас укрепи за предстојеће дане и укратко утоли све већу жеђ за поновним виђењем и заједничким богослужењем у нашем светом храму. До тада молимо се свако вече пред Богомајком читајући акатист за брзо оздрављење оболелих и покој душе оних, који су се представили у Господу.
Ваши свештеници,
о. Синиша, о. Алекса, о. Милутин