У петак, 12. јула 2024. године, на празник Светих апостола Петра и Павла, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки служио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј Станислав Дурић, парох при храму Светог Николе у Фениксу, Аризона (Епархија западноамеричка), јереј Стеван Дурић, парох при храму Преображења Господњег у Суторини (Епархија захумско-херцеговачка и приморска), као и јерођакон Василије (Старовлах).
Након прочитаног јеванђелског одељка Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:
„Драга браћо и сестре, данас славимо свете апостоле Петра и Павла. У најкраћем, ова два апостола су на два различита начина пронашли Спаситеља и спасење, а што је најкарактеристичније за њих двојицу – они су апостоли, учитељи покајања. Но, они нису били учитељи покајања јер су сами проповедали покајање, већ су се они сами, познато је, кајали за своје слабости, поступке, немоћи. Апостол Петар је био од почетка са Христом, али на крају, када је требало поднети крст и страдање, показао се као човек слаб, и после тога Христос га је примио јер је излио велике сузе покајања.
Са друге стране, апостол Павле је у почетку био против Христа, али кад је Христово срце дотакло његово срце, он је постао вечни, неућутни, покајник и искрени, преумљени, следбеник и учитељ Христове науке. Браћо и сестре, у једној тренутку, у овом Јеванђељу које смо данас читали, Христос пита своје ученике о себи на чега Петар исповеда да је Он Христос, Син Бога живога. То је, браћо и сестре, најважније шта треба да спознамо, најважније што треба да научима у овом свету и у овом веку. Христос као Син Бога живога може да нам да спасење, исцељење, може да нам да вечни живот, али за то постоји један услов, а то је да већ овде, у овом животу, који нам је дарован, свежемо што је за везање и разрешимо што је за разрешење. Треба да наше грехе положимо пред Бога, као и да оно што не ваља у нама одбацимо, односно, да се од тога раз-решимо. Јер, речено је: „Што год свежете на земљи, биће свезано и на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено и на небу“ (Мт 18,18). А ствари на земљи се разрешују тако што станемо пред лице Божије и што искрено признамо да смо нешто неваљало урадили, признајемо да то не желимо надаље да чинимо, већ желимо да се променимо, односно да се покајемо. И оно што је добро, то ће остати у мисли и срцу Божијем, а рђаво избрисано, што је велика утеха за нас, браћо и сестре. То је велики благослов јер сви ми који на земљи живимо и тело носимо грешимо. Али, то што сагрешимо, треба да разрешимо. Боже, дај! Амин!“
