Након што смо претходних дана по опису Еванђелиста Матеја чули како се збило рођење Исуса Христа, те како су Јосиф и Марија са Богомладенцем бежали од Ирода у Египат, данас из Еванђеља по Луки сазнајемо неколико детаља из Христовог дјетињства.
Наиме, 8. дана по рођењу родитељи по јеврејском обичају воде мушко новорођенче у храм на обрезање. За Јевреје је тај чин знак припадности изабраном народу, који је преко праоца Авраама и пророка Мојсија ступио у савез са Богом, који води у вјечну заједницу са Творцем света.
Симболика вршења обрезања тачно у 8. дан указује управо на ту вјечну заједницу. Седам дана симболизују седмични циклус који се увијек изнова понавља и тако одређује ток времена, док је 8. дан надвремен, непролазан, Дан Господњи, када престаје пролазно и наступа вјечно. Необрезање у јеврејском народу је у то време значило свјесно одбијање заједнице са Богом.
Зашто се Исус морао обрезати? Ако је Он сами Бог, чему онда тај чин који би га увео у заједницу са самим собом? Из једног веома битног разлога, на који нас Нови Завјет увијек у кључним моментима Христовог живота изнова подсјећа, а то је да Христос јесте потпуни Бог, али и потпуни човјек. Он је тај који је узео на себе људску природу како би је ослободио од смрти и нама даровао живот вјечни.
Као човјек, он се подређује закону Светог Писма, како би показао да његов долазак на земљу и успостављање вјечног Царства не представљају неку нову, изненадну идеју, него су дубоко повезани са пророцима и законом. Зато Христос и говори: “Немојте да мислите да сам дошао да укинем закон или пророке. Нисам дошао да их укинем, него да их испуним.”
Да би то још јасније дошло до изражаја, Јеванђелист Лука нас у данашњем Јеванђељу преноси и у период у коме је Исус дијете од 12 година, описујући нам још један необичан догађај: О празнику Пасхе мали Исус се у Јерусалиму изгубио у мноштву народа. Тек трећег дана су га успјели наћи у храму.
Као што је био случај са бројем 8, и овдје бројеви имају своју симболику, која јасно указује на дубљи смисао реченог. Није случајно да Лука описује догађај који се десио у Исусовој 12. години. Број 12 је у хришћанском предању тумачен као број који симболизује сусрет Бога и свијета. Тај сусрет је најјасније видљив у Богочовеку Исусу Христу. Такође, његово тродневно одсуство у очима родитеља већ је рано предсказање његовог страдања на крсту и тродневног васкрсења, којим је смрт побјеђена.
Јасно је из свега досад реченог да Црква овај празник прославља како бисмо се подсјетили нашег поријекла, које је утемељено у Старом Завјету. Исус на земљи поштује све законе Старог Завјета, како би указао управо на то утемељење. Његово учење није нешто што се противи Старом Завјету, него из њега произлази.
Поред Господњег обрезања, данас славимо и једног великог светитеља, Св. Василија, епископа Кесаријског, који је живио у 4. вијеку у Малој Азији.
Док за Господње празнике јеванђелска читања описују управо те догађаје које прослављамо, на празнике светитеља се читају одломци који најбоље описују живот и дјело конкретног светитеља.
У стиховима Блаженстава Христос тјеши оне који су сада гладни, сиромашни, растужени, повређени, омрзнути и одбачени. Он им објашњава да они који у овом пролазном свијету пате истине ради, имају разлога да се радују, јер је њихово Царство Небеско.
Христос указује на значај бриге о угроженима, која је утемељена у двије највеће заповјести: 1. Љуби Господа и 2. Љуби ближњег свог као себе самога — о овим двема заповјестима висе зав закон и пророци.
Те одговорности, коју свако од нас носи, Свети Василије био је свјестан као ријетко ко. Разумио је да се однос са Богом изграђује преко милости према човјеку, и зато је као епископ основао многе социјалне установе, бринући се о достојанству човјека, које свако од нас у себи носи, јер смо сви створени по лику Божијем.
Нека бисмо и ми, попут Василија Великог водили бригу о угроженима око нас, како бисмо сљедовали Христовим ријечима и тако се показали као ученици његови, који кроз ближњег изграђују однос са Творцем и у сваком човјеку виде самога Христа. Амин.