Бесједа Мт 19, 16–26
„Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије.“
Овим драматичним и свима нама познатим ријечима из Јеванђеља Христос се осврће на однос овоземаљског богатства и вјечног Царства Божијег. У том погледу нам се ова прича о младом богаташу чини јасна и недвосмислена: онај који има богатства залуђен је својим материјалним благостањем и због тога је немогуће да такав буде у вјечном Царству. Богатство везује човјека за пропадљиви свијет и зато не може бити у складу са Царством Божијим.
Али ако пажљиво пратимо ток ове приче и дијалог Христа и богаташа, схватићемо дубину и комплексност ових ријечи.
„Учитељу добри, шта треба да учиним да имам живот вјечни?“
Овим ријечима почиње овај сусрет, када младић поставља најважније питање, које се тиче свих нас. Не пита о земаљском напретку, о још већем благостању или здрављу, него пита за спасење. Богаташ се показује као ревностан човјек и искрен у свом питању, јер тежи ка ономе ради чега је Бог дошао међу нас људе.
Али већ у самом обраћању крије се проблем. Он каже: „Учитељу добри.“ Христос му одговара: „Зашто ме зовеш добрим? Нико није добар осим једнога Бога.“
Господ га тиме враћа на суштину: ако већ признаје да је Он „добар“, мора схватити да пред собом нема само једног учитеља, јеврејског равина или пророка, него самога Бога, јединог извора добра. Младић тога још није свјестан.
Друго, он пита: „Шта треба да учиним?“ Његов приступ открива криво схватање, које потсјећа на фарисејски однос према Богу: живот вјечни је нешто што се постиже правилним понашањем, извршавањем прописа, скупљањем добрих дјела. Зна за заповијести и поштује их од малих ногу, али жели да буде сигуран да је испунио све услове за Царство Божије.
Христос одговара понављајући заповијести које младић већ зна: не убиј, не чини прељубе, не кради, не свједочи лажно, поштуј оца и мајку, љуби ближњега. Он, који је нова твар, који је дошао да нам открије благу вијест и који нас упућује на то да је љубав изнад сваког закона, овдје говори да није потребно ново „правило“, него да се живи заповијест љубави. Није питање шта ћеш „урадити, испоштовати“ једном, него шта ћеш бити сваки дан и шта ће да буде дио твог бића.
Младић одговара: „Све сам то сачувао од младости; шта ми још недостаје?“ Његов жар је искрен, али он још увијек мисли у категоријама дјела и заслуга. Христу је младић драг због упорности и јаке жеље, и зато га, као добри Учитељ, ставља пред његову слабу тачку, те му говори: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све што имаш и подај сиромасима; и хајде за мном.“
И ту долази до трагедије: младић одлази жалостан, јер имаше имање велико. Није био спреман да своје срце пусти из руку богатства.
Одлази, јер је везаност срца за новац јача од воље за Царством Божијим. Жалостан је, јер је спознао да преподобно држање правила није гарант за стицање вјечног живота.
Овај одломак нас учи да Царство Божије није питање „шта сам све урадио“, него „коме припадам“.
Спасење није награда за добра дјела, него дар онима који своје срце предају Христу. „Бити ученик Христов“ значи живјети Његове заповијести и ићи за Њим – а не тражити рецепт или сигурност у формули „шта још треба да учиним“.
Зато Христос каже ученицима: „Тешко ће богат ући у Царство Небеско… али код Бога је све могуће.“ Он никада не осуђује богатство само по себи и нигдје не говори да човјек не може да уђе у Царство Божије само зато што је богат. Богатство може бити средство добра – када га користимо за милостињу, за помоћ ближњима, за дјела љубави. Али ако га чувамо само за себе, оно нас везује за земљу и одваја од Царства Небеског. Исто тако апостол Павле у другој посланици Коринћанима говори да раздавање имовине само по себи неће помоћи.
Није проблем само у новцу, него у сваком везивању срца за пролазно: за славу, за моћ, за комфор, за страсти, за своје „ја“.
Ученици се зачудише када Христос рече да је „лакше камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство Божије“. Па питаху: „Ко се, дакле, може спасити?“. А Он им открива тајну спасења: „Код људи је ово немогуће, али је код Бога све могуће.“
Спасење није плод само нашег труда, наше праведности или наших дјела, него је дар Божије благодати.
Зато је данашњи апостол из прве посланице Коринћанима савршено упарен са Јеванђељем. Павле потсјећа: „Објавих вам Јеванђеље које примисте, у коме стојите, кроз које се спасавате… да је Христос умро за гријехе наше, био сахрањен и васкрсао трећи дан.“ (1 Кор 15, 1–4).
Павле не каже: „спасени сте јер сте нешто учинили“, него: „спасени сте јер је Христос учинио све за вас“. Он је умро и васкрсао. То је темељ, то је дар.
Наш одговор није у томе да измислимо „још једно добро дјело“, него да Му повјерујемо, да Му припадамо, да Му предамо свој живот. Ако се Њему предамо, ако узмемо крст свој и ходимо за Њим и ако постанемо ученици Његови, онда ће Његова благодат преобразити наша срца и наш поглед на живот. Тада ћемо схватити да смо грађани небеског Царства и да ништа на овоме свијету не може да замјени то.
Зато, браћо и сестре, да узмемо ово Јеванђеље као огледало. Да питамо себе: шта је оно што ме везује и не пушта да радосно пођем за Христом? Шта је моје „богатство“? И да замолимо Господа да нас ослободи, да наше срце учини слободним – да не одлазимо жалосни, него радосни за Њим, јер Он је једини извор добра и једини Пут у живот вјечни.
Амин.