Бесједа Мт 21, 33-42
Данашње Јеванђеље доноси нам једну потресну и дубоку причу. Господ говори о домаћину који засади виноград, огради га, сагради кулу и ископа пивницу, па га повјери виноградарима и отиде.
Господ овом сликовитом причом о винограду и виноградарима говори о многим истинама вјере и живота, а сваку од њих би вриједило посебно размотрити. Али, једна тема се овдје нарочито издваја, јер додирује свакога од нас у сваком времену — а то је тема страха.
Овај виноград је свијет у којем живимо. Није то пусто поље него уређен и богат простор, испуњен редом и смислом што свједочи о пребилној љубави и бризи Божијој према нама људима. Ограду можемо да разумијемо као Закон Божији који нас чува од тога да не прекорачамо у дивљину и у хаос. Кула је ту да будемо свјесни да непрестано неко бдије над нама, а пивница је мјесто гдје се сви плодови сабирају.
Све је то Бог дао човјеку као дар. Нико од нас није зарадио свој живот, своје здравље, свој дом или овај свијет у којем смо. Све нам је дато. И управо зато је ова прича подсјетник: ми нисмо власници, него управитељи Божијег винограда.
Али виноградари почињу да се понашају као да је виноград њихов. Када Господар шаље слуге да узму плодове, они их бију, убијају и каменују. Сјетимо се само старозавјетних пророка, који су послани од Бога да уразуме људе од њихове заблуде и противљења Богу, који су били претучени, каменовани, убијани.
На крају, и као последњи покушај спасавања људи, шаље свога Сина јединца. Послати своје вјерне слуге је израз бриге и озбиљности ситуације, али послати свога Сина јединца је највише што је Господар могао да учини. Изведоше га из винограда, изведоше Христа из Јерусалима на Голготу, и тамо га убише.
Зашто све то? Јеванђеље каже: јер су знали да је Он Насљедник. Њихов страх је био јачи од њихове савјести. Страх да ће изгубити оно што су присвојили, страх да ће их Бог лишити њихове моћи, славе и удобности.
Управо ту се открива једна језива тајна човјековог срца: када се човјек одвоји од Бога, од оног који је извор његовог живота, страх постаје господар његовог срца.
Страх је једно од најјачих и најдубљих осјећања у човјеку. Психолошки гледано, страх је природна реакција на опасност: он нас чува од несреће, упозорава да пазимо, покреће нас да се заштитимо. Али исти тај страх, када се усели у срце и постане господар човјековог живота, претвара се у болест душе. Умјесто да нас чува, он нас поробљава.
Из страха човек постаје сумњичав, гледа у ближњег не као у брата него као у непријатеља. Из страха граби и присваја, јер мисли да ће изгубити ако не сабира. Из страха владар постаје тиранин, а обичан човјек себичан и хладан. Када страх овлада, он замрачује разум: више не види истину, него све гледа кроз призму пријетње. Тада страх постаје извор насиља, неправде и мржње.
Јеванђеље нам открива да се страх најчешће јавља онда када човек покуша да буде господар над оним што није његово. Управо то видимо у причи: виноградари су знали да је Син Насљедник, и у страху да ће изгубити оно што им не припада, убили су га. Умјесто да љубављу прихвате Господара и Сина, они су страхом уништили и себе и виноград.
Али Христос нам открива да страх није последња ријеч. „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље.“ (1 Јн 4,18). Када живимо у љубави Божијој, ми не морамо да присвајамо свијет, јер знамо да је све дар. Не морамо да убијамо Насљедника, јер знамо да нам је Он дошао не да нам одузме живот, него да нам подари живот вјечни. Виноград постаје наш једино онда када заволимо Господара који га је засадио и Његовог Сина јединца. Тада нам Он сам дарује све — не као посјед који истиче, него као насљедство које остаје за вјечност.
Зато завршава ову причу упечатљивим ријечима: „Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла.“ Оно што су људи у страху одбацили, постало је темељ свега. На Христу се једино може градити. Без Њега, све што градимо пада као кула од пијеска.
На то нас потсјећају данас прочитане ријечи апостола Павла: „Бдите, стојте у вјери, снажите се; све да вам бива у љубави.“ То је одговор на страх. Страх разара, љубав изграђује. Страх убија, љубав оживљава.
Браћо и сестре, ми смо виноградари Божијег свијета. Нека нам ова прича буде опомена да не присвајамо оно што нам није дато за присвајање. Наш живот није наш посјед, него дар. Породица, имовина, чак и дах у грудима — све је то виноград Господњи. Ако плодове предамо у љубави и захвалности Богу, онда ћемо и ми постати насљедници Царства. А ако у страху покушамо да све присвојимо, губимо и оно што имамо.
Зато, да не будемо виноградари страха, него виноградари љубави, који препознају Сина и радују се Његовом доласку, јер је Он дошао да нас учини насљедницима живота вјечнога.
Амин!