Ма колико то понекад супротно изгледало, ма колико нам се у неким тренуцима чинило да је човјек једно усамљено биће, осуђено на непрестану борбу за себе и своје парче хране или комад простора, да су свијет и вријеме у коме живимо препуни неистине и неповјерења једних у друге, живот сваког људског бића добија свој смисао тек када ступи у заједницу са другим људским бићем. Живот сваког човјека је саткан од неограниченог низа момената у којима се нуди шанса за успостављањем односа са другим човјеком, другим живим бићем, са природом којом је окружен.
Тек када отворимо наш унутрашњи свијет, нашу тајанствену ризницу мисли, осјећања, маштања ка другоме, када се одлучимо да подјелимо оно што носимо у себи са неким ко је ту, поред нас, ми добијамо шансу да будемо препознати као једна непоновљива, јединствена и вољена личност.
Међутим, свако од нас зна колико је тешко открити себе другоме. Тешко је јер нико од нас не жели да буде исмијан због своје скривене слабости, да буде прокажен због можда другачијег размишљања, да буде осуђен и повријеђен. Али затварајући се у себе, чувајући свој унутрашњи живот из несигурности и страха да не будемо повријеђени, ми се повачимо у себе и у наше срце се полако усељавају неповјерење према другоме и хладни осјећај самоће. А самоћа јесте стање духа, осјећај који нас упозорава да нешто није у реду са нама и да нас нешто спријечава да будемо оно због чега смо и створени – бића заједнице, бића радости, бића љубави.
Да би остварили наше назначење и почели да постајемо оно за шта нас је наш Творац и начинио, неопходно је да смогнемо снаге и иступимо из себе, да отворимо врата нашег свијета неком другом. А за тај чин је неопходно једно посебно стање духа, стање наше свијести и воље, и то стање се назива вјера.
Вјера јесте израз и уједно потврда наше унутрашње потребе да подјелимо своје дарове, своје енергије, своје таленте са другим у нади да ће их тај други прихватити, да ће у њима препознати нашу посебност и да ће и он почетида се отвара ка нама и хтјети да нам отвори свој унутрашњи свијет.
Вјера је основа љубави јер ми њоме дајемо шансу неком другоме да постане дио нашег живота.
Вјера јесте пут ка познању Бога. Ми смо позвани да вјером у Бога Оца одговоримо на Његову вјеру у нас. Искуство вјере у Бога јесте тајанствено јер ми кроз њега сазнајемо због чега се Бог нама открива. Сазнајемо да је Он нераскидива заједница љубави три личности који жели да и ми ступимо под окриље Његове животворне благодати.
Али пут вјере, пут отварања свога бића другоме није лак и без опасности. Потреба нашег бића, наше личности да вјером позна другу личност и да од ње буде позната зна често да буде злоупотребљена и изманипулисана. Та опасност је Богу свакако позната и зато чини први корак.Свето Писмо свједочи да Бог открива себе човјеку у историји постепено, пажљиво и лично.
Он је прво, како Апостол Павле објашњава, прије него што је открио истину вјере, људском роду дао закон да га чува (Гал 3,23).
И заиста нам је у овом свијету неслободе, насиља, лажи неопходан закон. Непходна нам је једна свеза којом ћемо да обуздамо наше страсти, амбиције и спријечтити данаша себичност прерасте у тиранију.
Закон нас чува једне од других и припрема за вјеру која треба да се открије. Закон је, како рече Св. Апостол Павле, васпитач за Христа (Гал, 3,24). Ми кроз њега, кроз правила и заповјести сазнајемо да на овом свијету није и не може све да буде по нашој вољи, нашим потребама и замислима него да треба да буде по вољи Онога који је створио све.
Поштујући заповјести закона ми се учимо да треба поштовати родитеље, ближњег, Бога, да не смијемо да крадемо, лажемо, да убијамо. Закон нас учи да смо бића која су створена због једног узвишеног циља – да вјером ступе у заједницу љубави са Богом.
Када једном вјером откријемо Христа, када се одазовемо на Његов позив, када се, како пише Свети Апостол, крстимо тј. обучемо у Њега,(Гал, 3,27) тада више нисмо под васпитачем (Гал 3,25), него постајемо синови [и кћери] Божији.
Једном ријечју, кроз вјеру ми откривамо смисао живота. Дотичемо се скути васкрслог Христа и сазнајемо велику истину да се у сусрету са Њим бришу све природне, социјалне, етничке границе које нас спутавају, сатиру, тлаче, одвајају једне од других. Сазнајемо да у Христу нема више Јудејца ни Јелина, нема више мушког ни женског, јер (смо) ви сви један (човјек) у Христу Исусу.(Гал 3,28)
Ту велику Истину спасења нам, драга браћо и сестре, свједочи Свето предање које је проткано искуством мноштва светих људи који су за свог живота лицем к лицу сусрели Богочовјека Христа.
Данас прослављамо Свету и Преподобну Петку. Како нам њено житије казује, Св. Петка још у младости доживљава оно што називамо призивом Светог Духа и напушта своју богату породицу и одлази у Јорданску пустињу да се подвизава, односно да учи и припрема своје тијело, ум и срце за сусрет са Христом у вјери. И управо тај сусрет са љубљеним Сином Божијим који је постао један од нас чини ову жену светом.
Сав њен подвиг, молитва, одрицање и пост, је добио смисау у сусрету са Христом у благодати Духа Светог. Свједок ове велике љубави су мошти Свете Петке које су Вољом Оца, љубављу Сина и благодаћу Духа Светог прослављене вјековима после њеног упокојења, на спасење свих нас који још трагамо за вјером, љубављу и смислом.
Драга браћо и сестре, да Господ наш Исус Христос молитвама преододбне мати Параскеве (Петке) и свих светих укријепи наше духовне снаге и утврди нас на путу спасења. Да нас ојача у нашим напорима да надвладамо сопствене слабости, себичност, безобзирност, да смогнемо храбрости да отворимо душу једни другоме, не би ли вођени Духом Утјешитељем у срцу своме почели да откривамо прелијепу и велику тајну вјере и Истине да смо сви Христови (Гал, 3,29).
Амин.