Човјек је биће односа и заједнице. Само у заједници он добија прилику да открије и оствари своје таленте, своје могућности, да открије свој идентитет, да се осјети вриједним, важним, потребним. Тек у односу са другим ми престајемо да се осјећамо усамљеним, промашеним, непотребним.
Историја људског рода свједочи о мноштву мање или више успјешних покушаја да се кроз разна, примитивна или сложена друштвена уређења, културе и цивилизације успостави систем вриједности који нам одређује мјесто припадности, казује шта је добро, а шта лоше, за кога треба да се боримо, кога треба да волимо а кога да мрзимо, коме богу да се молимо.
И роб и господар, и војник и официр, поданик и владар, обични вјерник и свештеник, муж и жена, дјеца и одрасли добијају своју јасну улогу и службу прописану законом или заповјестима. И колико год њихово мјесто било добро или лоше, тешко или лако, подношљиво или неподношљиво њихова дужност је да га прихвате и поштују јер тако је налаго закон, цар, богови.
За човјека је примамљиво да буде дио неког друштвеног система јер му он нуди осјећај сигурности и припадности. Јачањем утицаја, моћи и власти он у њему стиче ауторитет који га утврђује у убјеђењу да свој живот држи под контролом, да је сваки проблем рјешив и ниједна препрека непрелазна.
Проблем настаје када нас у животу снађу неочекиване, непредвидиве и велике тешкоће. Када нас погоди несрећа која све оно што смо до тада градили и мислили да је вриједно доведе у питање. Када нам се измакне тло под ногама. Тада нас стигне и савлада управо оно од чега смо бјежали цијели свој живот – осјећај беспомоћности.
Сигурно једно од најтежих искустава које људско биће може да доживи је осјећај беспомоћности када му је угрожен неко ближњи, неко кога воли.
Данас прочитани одломак из Светог јеванђеља нам управо свједочи једно такво болно искуство. Официр римске војске, капетан, важан члан римског друштва приступа Господу Христу и саопштава му вијест да његов слуга ”…лежи дома одузет, и страшно се мучи” (Мт 8,6). Са сигурношћу можемо да претпоставимо да је капетан тражио помоћ на многим мјестима, користио свој утицај и положај да дође до најбољих љекара или лијекова, да се трудио да му обезбједи најбоље услове лијечења и да је све то било узалуд.
И сада приступа Христу а овај му, на капетаново изненађење, одмах одговара ”Ја ћу доћи и исцјелићу га” (Мт 8,7).
Видно изненађен и задивљен Христовим брзим одговором, капетан му признаје да није достојан да уђе под његов кров и исповједа вјеру у Христа: ”Господе… само реци ријеч, и оздравиће слуга мој.” (М т 8,9)
У ових неколико реченица сазнајемо много о капетану. Сазнајемо да је он истински умио да воли и да је снагом пријатељске љубави према своме слуги разбио невидљиви зид предрасуда и чврстих правила која су дјелиле ова два човјека. Такође сазнајемо да је капетан чуо за Христа и Његову јеванђеоску проповјед и да је повјеровао у Њега упркос огромноj мржњи и јазу који је постојао између римског и јеврејског менталитета, културе, језика, обичаја и вјере. Преко љубави према човјеку он се ослобађа заблуда и открива Бога.
И још једну веома важну ствар сазнајемо у овој дивној причи о капетану: он је био ”човјек под влашћу” који није дозволио да га моћ и власт коју му је његова висока служба давала обузму и опију. А страст који рађају моћ и власт је једна од најјачих и најопаснијих по људску душу. Она може да претвори обичног службеника на шалтеру у надмену карикатуру, учитеља у садисту, свештеника у гордног фарисеја, чувара реда у крвожедног силеџију, владара неке земље у бездушног тиранина.
Међутим, капетан из данашње приче на болан начин спознаје границе своје моћи и власти и тек кроз своју немоћ и беспомоћност сазнаје за истинског Властодршца чија се моћ открива у бескрајној милости.
Кроз искрен однос, вјером и љубаву према човјеку и Богочовјеку капетан сазнаје смисао свог живота и службе.
Браћо и сестре, свако од нас на почетку живота добија од Бога парче креде којом треба да исцрта границу између људскости и нељудскости. Својом слободом и одговорношћу храбро треба да се суочимо са сопственим слабостима и заблудама, да се пренемо из самозаљубљености и ослободимо презира према другоме, према своме ближњем.
Зато је важно да градимо односе, гајимо пријатељства, чувамо једни друге. Трудимо се да мање причамо а више слушамо, умјесто да убјеђујемо, да разумијемо другога, умјесто критике да дајемо подршку.
Да у заједници и односу љубави стигнемо до сазнања спасоносне истине да је дар Божји живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем. (Рим 6,23)
Амин.