Ништа не оставља већи печат у човјековом сјећању, ништа јасније не обликује његово искуство до односа са другим бићем, са другом личношћу. Једини начин да напредујемо, да се развијамо и откријемо смисао нашег постојања је однос са свијетом чији смо саставни дио и општење са другим.
Као бића створена од праха ми дијелимо са остатком космоса материјални свијет. Саставни елеметни органске и неорганске материје су дио нашег тијела. У себи носимо воду, минерале, метале и остале елементе који се налазе у природи. Такорећи ми дијелимо творевину са другим живим и неживим бићима.
Обдарени смо осјећањима да би могли и да дијелимо са другима свој унутрашњи свијет. Разум нам је такође дат да би стваралачки ускладили, умно уобличили, оплеменили нашу осјећајност и остале енергије које носимо у себи чинећи их тиме доступе другима.
Ондос нас уводи у заједницу која је један узвишенији начин постојања. Човјек је биће створено да буде у заједници. Од самог зачећа, боравка у мајчиној утроби, рођења, првих мјесеци живота, првог корака и изговрене ријечи ми смо кроз однос са родитељима дио једне снажне заједнице која умногоме одређује наш идентитет. Наш први однос са свијетом ми остварујемо у заједници љубави мајке и оца, заједници породице.
Кроз љубав и у љубави човјек је у стању да открије себи и другоме најплеменитије дијелове своје душе. Љубав подразумјева повјерење. Повјерење значи отворити своје биће другоме, прихватити његов свијет, његово постојање онакво какво јесте и његову животну причу у вјери да је истинита. Повјерење је услов сваке истинске љубави. На повјерењу се кроз обострано поштовање гради здрав однос између личности која рађа вјеру.
Вјера значи да смо другог, нашег ближњег, прихватили у своје срце, да је однос са њим (или њом) постао саставни дио нашег живота, наше садашњости и наше будућности. Рећи да вјерујемо у некога или нешто, значи да смо наше најдрагоцјеније дарове – повјерење, поштовање, наду и љубав поклонили другоме, уградили у однос са њим. И ако тај други на нашу вјеру одговри својом вјером, онда се из овог односа рађа заједница љубави која нас ослобађа страхова и преображава наше слабости.
Истинска вјера може да буде само лична. Зато вјера у неку идеју, идеологију, политички систем па чак и религију не може никада до краја да буде истинита ако она није дио нашег односа са конкретним личностима. Не могу да будем истински хуманиста, просвјетитељ, борац за људска права ако не волим ближњег свог и ако нисам у стању да у ту љубав уградим најсветије што моје биће у себи носи.
Заједница заснована на односу који темељи на вјери, љубави, поштовању и повјерењу јесте најдубљи израз људскости. Ако смо учесници те заједнице онда смо најближи остварењу онога што се назива икона Божија у нама.
Бог човјеку открива да и Он постоји као ничим раскидива заједница трију личности којој је темељ љубав. Једна од највећих јеванђељских истина јe да је Бог љубав и да Он жели да нас, његова створења, уведе у заједницу божанске љубави.
Због тога се и дешава Тајна Христа – доласка другог Лица Свете Тројице, Сина Божијег у творевину. Бог жели да се однос Бога и човјека оствари кроз сусрет лицем к лицу, да свако од нас лично сретне и упозна Христа, да се оставри света богочовјечанска заједница која се зове Црква.
Христос нам долази у сусрет, улази у наш живот чекајући да се одазовемо. Наш живот, наше постојање, је попут лађе из данашње јеванђељске приче – нестабилан, слаб у тами немирне и тамне воде. Страх Христових ученика који су се нашли у лађи те ноћи је био реалан. Страх од олује, тамне и немирне воде која пријети да их прогута је био поражавајући по њих и њихову вјеру. Недавно прије тога је Христос дошао у њихов живот и они су примивши Његову ријеч у своје срце повјеровали у Њега и оставивши свој стари живот кренули за Њим.
Међутим, када су се нашли сами, суочени са опасношћу, страх је похарао њихов ум и заледио срце те више нису могли да се сјете ко је Христос. Иако им је Он одмах кренуо у помоћ, показавши им божанску силу ходајући по површини воде, они и даље нису могли да обуздају немир. Још су се више уплашили мислећи да је утвара. Чак се и Петар, који је једини чуо Христове ријечи Не бојте се, ја сам, не плашите се! (Мт 14,27), кренувши ка Њему по води у једном тренутку уплаши и поче да тоне.
Тако бива, драга браћо и сестре, са свима нама када се суочимо са тамном страном живота – страх се буди у нама, сумња у себе, у другога, у Бога и почињемо да тонемо у безнађе. Све оно што нас чини људским бићима – везе и односе које смо повјерењем и љубављу градили се кидају и нестају. Када страх обузме нашу свијест ми упадамо у вртлог тамних мисли које нас попут тешких окова вуку ка дну. Страх у човјеку убија наду и рађа усамљеност која нас полако води у очај.
Зато је изузетно важно да се у тренуцима борбе са овим великим непријатељем никада не предајемо. Без обзира у којој ситуацији да се налазимо, да ли у болести, или ако смо остављени, разочарани, издати не дозволимо да нас страх поведе у самосажаљење, пакост и осветољубивост и тако разори оно што је најсветије у нама – наш однос са другима и Христом у заједници вјере, љубави и наде.
Станимо за тренутак не би ли у дубини срца свога ослушнули глас Онога који нам говори Не бојте се, ја сам, не плашите се!. Прихватимо Христа у нашу лађу, у наш живот не би ли обновили радост животворног сусрета са Њим и са љубављу узвикнули: Ваистину си ти Син Божији. (Мт 14,33). Амин.