Већ на првим страницама Светог Писма, у извјештају о стварању свијета, нам се открива велика истина о тајни човјековог постојања. Ту сазнајемо да на крају божанскогстваралачког чина Бог ствара човјека од праха земаљског, тако што му дуну у нос дух животни, и поста човјек душажива“ (Пос. 2,9)
Прах земаљски, дух животни, душа жива. У ових неколико ријечи је библијским језиком описана комлексност човјекове егзистенције. Бог нас Духом својим, обликује из материје, из елемената од којих је сачињен космос, дарујући нам живот. А живот је највећи и непроцјењиви дар који створење може да добије од свога Творца.
Уводећи нас у постојање Бог свакоме од нас дарујевријеме и простор. Све има своје вријеме, и свака стварпод небом има своје вријеме“, каже мудри Провједник у једној другој старозавјетној књизи. (Проп. 3,1)
А то значи, драга браћо и сестре, да је свако од нас промишљу Божијом добио вријеме и простор да кроз њихоткрије и потврди смисао свог постојања. Од момента зачећа, преко рођења, обитавања у мајчином загљају, дјетињства, младости, зрелог доба, старости и скончања, човјек откривајући свијет и људе око себе сазнаје да је дио једне цјелине, породице, друштва, културе. Спознаје истину да је створен да живи у односу са другим. Човјек ништа не би био у стању да учини, да створи, постигне да нема другога.
Сваки благонаклони поглед, осмјех, поздрав који упутимо некоме или га прихватимо, сваки загрљај или добро дјело постепено отвара наше срце и приближује нас другоме. А отварајући себе другоме ми полако почињемо да гледамо свијет око себе духовним очима. Почињемо да упознајемољуде са којима дјелимо вријеме и простор и да учимо да заиста слушамо њихове животне приче, радосне и тужне, болне и веселе.
А то значи да нам је стало до другога и да они за нас нису пуки статисти у нашем животу, силуете поред којих пролазимо или послушници чија је сврха испуњавање наших жеља. Полако учимо да волимо, а кроз љубав нам се открива смисао живота.
Један велики свети отац, Св. Иринеј Лионски је давно написао да је Човјек створен од земље, али [да још] нијезавршен, већ је кроз дах Божији призван да се сталноусавршава. Човјек постаје истински жив само у заједници с Богом.
Ми смо дакле бића која су створена да би се усавршавалакроз грађење заједнице са другим не би ли тиме ушли у заједницу са Богом и тако постали постали истински живи.
А ако престанемо да се усавршавамо у љубави, почећемо под теретом сопствених жеља, амбиција, борбе за што више новца, што већим друштвеним статусом да постепено посустајемо. Осакатиће нас наше страсти и постаћемо духовно слијепи, неспособни да видимо око себе и сазнамо ко су заправо наша дјеца, родитељи, брачни другови, пријатељи. И што је најгоре, постаћемо према њима равнодушни.
О овом великом паду и животном промашају говори данас прочитана јеванђеоска прича о Богаташу и Лазару. Тема ове приче нису социјална и статусна разлика која је постојала између ова два човјека. Нити је богатство по себи гријех, нити је сиромаштво по себи врлина. Данашња прича говори заправо о томе како један човјек био неспособан да види муку и бол другога човјека, иако је овај живио поред њега. Она описује потпуни животнипромашај човјека чије се срце било толико охадило да је огуглао на патњу других.
Христос даље упозорава да, када човјеку срце огрезне у себичност и наступи духовно слијепило, он више није способан да чује ријечи истине које се налазе у Јеванђељу и предању (Мојсије и пророци). Чак да ако неко и измртвих васкрсне, неће се уверити. (Лк 16,31)
Основна истина коју данашња прича носи је та, да је наша шанса да постанемо људи, бића која су способна да воле и буду вољена, овдје и сада и да нам је живот због тога и дарован.
Зато је драга браћо и сестре непроцјењиво важан сваки тренутак и сваки трен који нам је дат у животу, јер нам се у њему нуди шанса да нађемо одговор на питање због чега уопште јесмо.
Не заборавимо да су, како рече псалмопојац Давид Даничовјекови као трава, као цвијет у пољу тако процвјета. Дунe вјетар на њега, и нема га. (Пс. 103, 15–16)
Прах смо и од праха смо саздани али смо и душа жива. Зато будимо храбри, не посустајмо у нади, нити се бојмо гријеха. Учимо да праштамо и тражимо опроштај. Откривајмо шта је заиста важно у животу. Волимо једни друге и никада не престајмо од Вишњег да молимо:
„Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у мени.“ (Пс. 50, 10)
Амин.