Нема већег искушења за живо биће од бола. Свако створење које је призвано у постојање током свог животног пута суочава се са трауматичним искуством бола. Бол оставља неизбрисив траг, дубок ожиљак на сваком бићу – било да је ријеч о једноћелијском организму или о круни творевине – човјеку.
Што је створење сложеније, што је његов емоционални и психофизички склоп сложенији, то је и његова склоност ка болу већа.
Бол је најнепосреднија, најличнија и неминовна спознаја крхкости, рањивости и палости творевине чији смо дио. Бол открива страшну истину да, како каже апостол Павле, „твар уздише и тужи“ (Рим. 8,22).
Ријеч „уздише“ у грчком оригиналу (συστενάζει) означава да цијела творевина саборно саучествује у болу. Све што је постојало, што постоји и што ће постојати, не може а да не учествује у болу.
Бол нам се наноси и ми га наносимо другима – некада несвјесно, ненамјерно, али врло често и свјесно, намјерно. Бол може бити физички и психички; један другога прожимају и појачавају.
Бол често прераста у тешко стање које обухвата тијело, психу и дух – то стање називамо патњом. Патња је израз човјекове немоћи да изађе на крај са болом који га разара. Али она није само реакција на бол – кроз њу се открива један још дубљи проблем: наша немоћ.
Немоћ да себи објаснимо зашто се то управо нама дешава, зашто нам је нанесен бол. Немоћ да патњу прихватимо. Немоћ јер у тами бола не видимо излаз. Немоћ јер смо изгубили наду.
Патња је најтежа онда када је изазвана болом који нам наноси наш ближњи – неко коме смо вјеровали, кога смо вољели. Зато насиље у дому и породици оставља тако дубоке и дуготрајне последице.
Прељуба и издаја нису само повреда ега или сујете, него грубо разарање односа у који смо уградили сву своју љубав, наду и повјерење. Као кула од карата руши се оно за шта смо се завјетовали да ће трајати до краја наших живота.
Али најтежа патња је она када човјек изгуби некога блиског, вољеног. Тада се на најдиректнији начин суочавамо са страшном истином да из нашег живота нестаје неко ко нам је био све – неко због кога и за кога смо живјели.
Смрт вољене особе нас паралише, растаче и баца у таму најкрајњу. Све оно за шта смо били спремни да жртвујемо живот, сви планови, амбиције и жеље претварају се у прах, а живот постаје царство сјенки.
А када умре рођено дијете, тада за несрећне родитеље заиста све престаје да постоји: и вријеме, и простор, и свјетлост, и радост, и смисао. Ничег више нема, осим бескрајног бола, патње, туге и самоће.
И нико не може сам да се избави из тог безнађа – потребно је да неко дође у њихов живот, да их тргне, пробуди из бунила туге и помогне да устану.
Господ Христос, како смо чули у данашњем Јеванђељу, са својим ученицима стиже у град Наин. Пред градском капијом наилази на погребну поворку. Мајка, удовица, прати свог јединца на вјечни починак.
И у наше вријеме самохраној мајци је изузетно тешко да се избори са свим изазовима одгајања дјетета, а тек колико је то било тешко у древно доба, у неугледном палестинском градићу.
Жена, сама, удовица – на маргини друштва у којем није имала готово никаква права – одгаја сина јединца. Вјероватно је одвајала од својих уста да би он имао шта да једе, бринула се о њему колико је знала и умјела, улагала у њега сву своју љубав и наду.
И на крају доживљава страшну судбину губитка дјетета. Смрћу сина њен цијели свијет се гаси. У души остају само бол, патња и туга.
И у том стању, пред капијом града Наина, среће је Христос:
„И видјевши је Господ, сажали се на њу…“ (Лк. 7,13).
Он је не пита да ли вјерује у Њега, нити за њену етничку припадност, нити које гријехе носи. У том тренутку ништа од тога није важно.
Неизмјерну дубину човјекољубља и непрегледне милости Божије открива нам ова кратка реченица: „Господ се сажали на њу…“
Син Божији, љубављу и вољом Свога Оца, уз дејство Духа Светога, постаје човјек. Бог постаје човјек да би био уз нас, да би нашу природу прихватио, преобразио и спасао од смрти.
И да ова велика истина није само апстрактна догма, него жива стварност, свједочи нам управо ова јеванђелска прича.
Христова реакција на скрхану мајку је дубоко људска – Он саосјећа њен бол и патњу, њену усамљеност, и говори јој двије живоносне ријечи: „Не плачи.“
То значи: ниси сама, видим те, ту сам – твој Бог је уз тебе.
И тада чини божанско чудо: прилази носилима и говори уснулом младићу:
„Момче, теби говорим: устани! И мртвац устаде и стаде говорити; и даде га матери његовој. (Лк. 7,14)
Христос тог дана, пред капијом града Наина, мајци враћа сина – враћа јој живот.
Ова прича, као и многе друге јеванђелске, остаје записана као свједочанство велике истине да је Бог међу нама.
И онда када клечимо поражени, када не видимо пута даље, када нас бол, патња и туга вуку у бездан, нека нас не обузме очајање.
Јер Богочовјек Христос и данас се обраћа свакоме од нас, свакој мајци чије дијете непомично лежи под неком надстрешницом, под рушевином, на стратишту или у болници, говорећи:
„Не плачи!“ Ниси сама. Ту сам уз тебе – васкрсао, смрћу побједивши смрт.
Амин.