У данашњем читању Светог Јеванђеља чули смо како Господ долази на обалу Генисаретског језера, а за Њим се слегао народ да слуша ријеч Божију (Лк. 5,1).
Већ се прочула вијест о тајанственом, новом Учитељу који је тумачио ријечи Светог Писма — Законе и Пророке — као нико до тада. Народ чија је земља била окупирана од највеће империје тога времена, чији је владар био ништа друго до саможиви и самозаљубљени тиранин који је, ради опстанка на власти, кукавички извршавао наређења окупатора, чији су свештеници и учитељи Закона били заробљени у замршеном лавиринту правила и прописа, заборављајући суштину своје вјере — тај народ био је слуђен, изгубљен и остављен.
Али, у једном тренутку, открива једног потпуно другачијег Човјека. Иако је био њиховог рода, говорио њиховим језиком, облачио се као они, познавао њихову вјеру и Закон — свима је било јасно да Он није од овога свијета. Његова ријеч на неки необјашњив начин допирала је до самог средишта њихових срца, као да их је одувијек познавао — боље него што су они сами познавали себе.
Тога Учитеља вриједило је пратити — ићи за Њим у пустињу, у брда, до удаљеног језера. Све што је чинио, говорио и показивао дјеловало је благотворно, исцјељујуће, доносило је мир и откривало смисао. Све што је радио, радио је ненаметљиво и слободно, обнављајући заједницу између свијета, човјека и Бога.
Господ Исус позива и друге људе да саучествују у Његовом дјелу — у тајни откровења Истине. Обраћа се неколицини њих, позивајући их да буду Његови ученици. Једног од њих, Симона рибара, како данас прочитасмо, позива говорећи: „Хајде на дубину и баците мреже своје за лов.” (Лк. 5,4)
„Хајде на дубину.” Ове ријечи откривају нам много. Христос позива свога следбеника да, ако жели истински да Га прати, ако жели да буде уз Њега и сазна ко је заиста Исус, ако жели да открије тајну живота — мора да крене у дубину.
Мора да почне да открива своје биће, да се суочи са свим оним што носи у себи: са свјетлошћу и тамом, истином и лажју, добрим и лошим — јер од свега тога саткан је живот. Да бисмо открили Христа, морамо да кренемо у дубину.
А кренути у дубину значи — открити вјеру. Ту велику и никада до краја схватљиву способност људског бића да прихвати ризик и ухвати се у коштац са непознатим.
Кроз вјеру се човјек отвара ка другом, ка нечему непознатом и новом. Вјеровати значи жељети истинску промјену у животу; не прихватати диктатуру сопственог ега; не бити роб предрасуда, незнања и сопствене површности.
Јер површност је посљедица духовне лијености — траћења дарованих талената, немања воље ни храбрости да се ступи у однос са другим. Вјером се отвара нова димензија постојања; вјером се спознаје дубина.
И то тражи Христос од Симона, од својих ученика, од свакога од нас. Ако заиста желимо да се зовемо Његовим ученицима, морамо да превазиђемо површност. Не смијемо дозволити да наша вјера закржља и замре — да се сведе на пуко поштовање обичаја, слијепо слушање правила, празно понављање обреда, круто држање молитвених правила и постова, а да не знамо шта је суштина наше вјере.
Симон је послушао Исуса, иако је као искусни рибар био увјерен да тамо гдје га Учитељ упућује нема рибе, што значи — нема хране, нема живота. Испловио је са својом лађом тамо гдје иначе сам никада не би пошао. Прихватио је ризик и учинио нешто најважније што човјек може да учини — подарио је повјерење другом, подарио је повјерење Богу:
„Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа не ухватисмо; али на Твоју ријеч бацићу мрежу.” (Лк. 5,5)
Колико смо се пута у животу сву ноћ трудили; колико пута смо, на погрешним мјестима и са погрешним људима, узалуд тражили духовну храну — тражили смисао тамо гдје га нема. Бјежећи од дубине, бјежећи од себе самих…
Симон Петар и други Христови ученици — Јаков и Јован — отворили су своја срца за познање нечег другог, Неког Другог, једне стварности која далеко превазилази границе њиховог искуства. Изашли су из зоне комфора, савладали страх од непознатог, од онога што се чинило нелогичним, можда чак и сулудим, и кренули су у дубину. Почели су дубинским, суштинским односом са Богочовјеком да преображавају своје биће.
И ту им Христос открива чудо — открива им велику истину: да онолико колико смо, упркос свим негативним и болним искуствима, спремни да пружимо шансу другоме, да отворимо срце за нешто ново — толико ћемо бити у стању да пронађемо храну која живот значи.
Тада ћемо напокон схватити да, дајући — добијамо; да, дијелећи — умножавамо своја добра. Јер, како Апостол Павле рече:
„Бог љуби онога који добровољно даје […] и даће да узрасту плодови праведности ваше.” (2 Кор. 9, 8. 11)
А плодови праведности које добијамо слиједећи Христа заиста су непроцјењиве вриједности: правдољубље, храброст, самилост, саосјећајност, милосрђе, слобода и љубав.
То су прелијепи дарови људскости који чисте дубине нашег бића, наше душе, припремајући нас да чујемо Христов глас који нам благо саопштава:
„Не бој се…”
Амин.