Промоција књиге Небеска дворишта – живе слике, Владике дизелдорфског и све Немачке г. Григорија одржана је синоћ у порти Храма Св. Ђорђа под Горицом у присуству великог броја верног народа.
О књизи су говорили, поред аутора, свештеник Гојко Перовић и Јасна Ивановић, професор књижевности.
Након успешних промоција почевши од Београда, преко Требиња, Херцег Новог и Бара – стигла је и до нас у Подгорици – једна снажна и потресна сага о малој, али храброј заједници која брани своје вековно огњиште – алегорија о малом човеку на удару страхота рата и ратних дешавања.
Роман почиње првим ратним данима 1992. године, а у њему је и омаж Планиници, малом планинском месту из које јунак потиче, а која се нашла у вихору рата и људској спремности на велике одлуке и дела.
Наш јунак, студент теологије, сам бива затечен гласовима о ратном обручу који се стеже око мале, а некада складне заједнице у планинској осами из које потиче те у тим превирањима покушава да прискочи у помоћ, да би са препрекама на које наилази и сам растао, чврсто се држећи избора манастирског дворишта, не као узмака од света – колико додира међу световима, малим и великим, земаљским и небеским.
Аутор књиге Владика Григорије је говорио о праштању са којим се тада, а и сада носио:
,,Постоје муке, које не можемо сами да носимо – и зато тражимо помоћ једни од других; али постоји опасност да онај други то злоупотријеби (било да је тај други свештеник, друг, сестра, жена…) – свесно или несвесно. Али да се то не би догодило, ја сам вечерас наумио да вам причам о нечему, што је по мени најважнија ствар на свијету. Човек неће да буде несрећан, човек хоће да буде срећан, неће да буде без радости – хоће да живи тако. Пошто то хоће, треба да поставимо питање, потпуно наивно – шта је то срећа ?
Мој дубоки утисак је да је срећа у сусрету с другим и да је наша срећа не само у нашим рукама, него да је у рукама онога другога – јер смо заједно на путу среће. Срећан сам кад другом осветљавам пут, кад наше тијело говори: радуј се, смеј се, на добром си путу… И кад некоме чинимо лоше, наше тело добија информацију да нешто није у реду, те постајемо тужни; уколико ту информацију игноришемо и не обрадимо је како треба у нашем бићу, раст ће незадовољство, које може да се претвори у депресију, злобу, зловољу… А да се то не би тако догодило – потребно нам је да се исповедимо другоме око нас. Зато је праштање тако важно!“
Професорка Јасна Ивановић је питање сагледала из једног другог угла – наиме, поставила је питање, да ли тема исповијести ваља и колико ваља да буде присутна у медијима?
Свештеник Гојко Перовић, говори о случају који се десио док је био још студент:
,,Постојала је некада колективна исповијест у раној Цркви, јер су вјеровали да ће Господ сваког трена доћи и да је свако причешће, скоро задње причешће у животу. Сада је то неумјесно појединачно. Знате да свештеник има ту обавезу, да то што је чуо на исповијести, не каже никоме. То, што Јасна каже, што се тиче медија – никако не долази у обзир – да се садржај те исповијести банализује тако што бисмо је медијски пласирали; али форма исповијести коју нам је приказао Владика Григорије у овом роману – гдје говори о неким својим личним дилемама од пре 30 г. (размишљања о монашењу, колебања унутар њега, ратно стање, рат у Босни док је он у Београду…) – бива на три нивоа, личном, народном, и духовном.
Долази до једног потпуног колебања – шта и куда даље. И док се он питао хоће ли у манастир или неким другим путем – народ се тих истих дана питао, шта ће бити са оном великом државом, хоће ли почети рат, како ће изгледати, где му је крај… и у црквеном погледу имамо, још нешто, чак потресније од рата – повратак народа Цркви.
Каквој Цркви ? Потпуно заборављеној, запуштеној од истог тог народа.
Требало је покренути велику силу да се тај народ врати Цркви; а и то је остало као питање – јесмо ли се вратили, како, на који начин, јесмо ли схватили Цркву на прави начин и умијемо ли да живимо црквеним животом.
Форма исповијести коју нам је у овом роману Владика понудио је и те како љековита и подсјећа нас не само на суштину црквеног живота већ људскога живота. Што значи, да нема човјека, без разговора, дијалога. Јер сваки читалац и они који га хвале, кажу да је овај роман направио такву комуникацију, да сваки читалац има утисак да му Владика Григорије исповиједа неке своје недоумице.“
Професорка кљижевности, Јасна Ивановић похваљује роман у књижевном, теоријском смислу.
,,Књига је тако грађена да ју је лако пратити, лако читати – то је особина чувених, великих људи који имају обимност знања, а који најједноставније говоре.
Један мотив као врло важан истиче се у првом и последњем поглављу – Све је одједанпут било опроштено, као у близини смрти.“
На ту тему Владика Григорије је изнио следећи став:
,,Када је близу смрт – људи боље опраштају. Не знам зашто је то тако. Уколико не опростимо – опет у нашем бићу расте балон незадовољства који притиска унутарње органе, срце. Опроштај на грчком значи – синхоро – садржи, оно што ми у Црној Гори зовемо, коло. Али оно што ми означавамо као простор. Опростити у изворном смислу значи дати простора неком другом, дати му мјеста да уђе код нас, да се усели у наше срце.
Шта се догађа, када опростимо? Наше срце се проширује и наше коло не бива смањено, не бива одузето – него се проширује. Зато је опростити – необично важно, неописиво важно. Зато је смрт, као тај последњи чин у нашем животу, нешто што нас опомиње на најбитније ствари. Зашто на самрти људи зову оне са којима су живели? Јер са онима којима смо живели – њима смо учинили нешто нажао – боли срце, притиска га нешто, уколико није дошло до опроштаја. Зато је важно научити се да опраштамо. Не због тога само зато што је то заповијест, него због тога што ће то помоћи нашем животу; свој живот ћемо учинити другачијим.“
Потом је Владика дизелфдорски казао нешто конкретније о књизи: ,,Сви јунаци нису позитивни. Имају и негативни јунаци који су мени начинили много зла у животу и данас покушавају да ми чине. Али кад сам ја ово написао, кад сам исповједио, ту се ствар завршила. Опростио сам им!“
Јасна Ивановић је затим упутила питање – причамо ли довољно о опроштају?
Свештеник Гојко Перовић је подсетио на стару црногорску ријеч – покајање (када се одлази да се изјави саучешће).
,,Сјећам се једног професора Богословије, који је био из Босне, ког сам питао: Одакле ова кола, у овом броју паркирана? Он ми рече:Дошли људи на исповијест.
Он је не знајући, убо у центар смисла. Иде се на покајање, када неко умре, да би смо се опростили с покојником. Покајање, можда не значи промену става, али значи – ја те с тим твојим ставом, с којим се можда не слажем, примам у свој простор. То је питање суживота – како да различити живимо!?“
Како се спасавати од ствари које нам праве раскол у друштву, даље је питала, проф. књижевности Јасна Ивановић – како почињу ратови, које су то ратно хушкачке методе, како да их препознамо и како да их исјечемо у корјену?
Владика Григорије је одговарајући на ово питање, подсјетио на страшну погибију Црногораца на Скадру.
,,Ако узмете да ја тада у Црној Гори живело нешто више од 200.000 људи, а да их је на Скадру погинуло 12,500 – то је 5% становништва – то је ненадокнадиво, гледано из хоризонтале. И то су највероватније били најбољи, најхрабрији… И док причам са неким младићима о рату, цитирам Сун Цуа, генерала који се изучава на свим војним академијама, а који каже; У рат иде само онај генерал, који је већ побједио! – сваки други генерал, који иде у рат је, глупан.
У овом рату у ком сам ја био, неки генерали, нису имали појма, а можда су га неки други – прекинули. Рат почиње и завршава се тако што човек у почетку мисли да је у праву, да је паметан, и завршава се када човјек схвати да је глуп. Требало би на почетку да мисли о себи да није паметан и да није у праву и да је можда глуп.
Скоро сам био на неком мјесту са неким важним људима и кажу они: Ма сравниће ови, оне са земљом! Ма завршиће се ово за неколико дана и тако у том стилу све. Само једно питање убија те људе – да ли сте некада били у рату? Да ли сте видели неког младића без ока? Да ли сте видели када се некоме проспе мозак? Да ли сте сахранили неког млађег од 20 година? Да ли сте били са момцима који немају ногу, које су оставиле дјевојке, који су изгубили живце? А то су појединачне ствари – кажу људи.
Ова књига, драги пријатељи, говори о томе, да се не може раздвојити појединачно од општег. Да се не може раздвојити судбина појединца од судбине заједнице. Да не постоји мало и велико мјесто. Да је сваки човјек за Бога – читав један свијет!
У овој књизи, о којој најмање ја треба да говорим, покушавам да кажем: Важан је тај Недељко, који је имао 21 годину и који је био висок два метра који је голим рукама, безазлен изашао на митраљез, јер су дошли на његову њиву! Сваке службе, као кривац се молим за тог Недељка!
Свако ко хоће другоме нажао да учини је немоћан. Људи се туку за ресурсе, простор, за превласт… Тако почиње сваки рат. Хоћу ја – ово твоје!
А шта је наш хришћански став, шта је наш рат? – Ми се боримо за простор у нашем срцу, за кога – за свакога!“
Тако је говорио Владика Григорије, синоћ у подгоричкој порти, о својој књизи – о лепоти и страдању једног друштва, једног малог обичног човека који се бори да остане човек, у вртлогу ратних дешавања, који га окружују, а којима покушава да се одупре, само оним што му је преостало. Својим ликом и делом.
Елза Бибић
Фото: Дарко Радуновић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
