У суботу, 14. фебруара 2026, у светосавској сали храма Васкрсења Христова у Франкфурту на Мајни одржана је свечана промоција књиге Жедна је душа моја Господа протојереја-ставрофора Слободана Тијанића. Пред пуном салом, у духу саборности, молитвене тишине и духовне радости, окупљени су имали прилику да чују надахнуте речи о делу које је већ својим насловом дотакло многа срца.
О књизи је најпре говорио старешина храма Васкрсења Христовог, протојереј-ставрофор Симон Туркић, затим уважени гост из Београда, господин Ненад Гугл, професор српског језика и књижевности, који је говорио о дубини и богословској проживљености текста, истичући да књига није само литерарно остварење, већ молитвени запис једне душе која трага и сведочи. Према његовим речима, аутор успева да једноставним, а снажним језиком приближи читаоцу најдубље духовне теме и доноси отрежење самом читаоцу. Посебну топлину вечери донео је песник и председник удружења писаца „Седмица“ из Франкфурта, Александар Саша Јовановић.
На крају се присутнима обратио и сам аутор, отац Слободан Тијанић, захваливши се свима који су допринели да књига угледа светлост дана, као и бројној публици која је својим доласком показала да духовна реч има своје место и у срцу дијаспоре.
Посебан уметнички печат вечери дала је музичка подлога у извођењу клавирског дуа Марије Милосављевић и Оливера Рушке. Њихове пажљиво одабране композиције додатно су продубиле атмосферу, стварајући склад између речи и музике.
Промоција је протекла у знаку духовног заједништва, разговора и размене утисака, а бројност посетилаца потврдила је да књиге које говоре из срца и за срце увек проналазе свој пут до читалаца. Вече у Франкфурту остало је забележено као леп пример живе духовне и културне делатности наше заједнице у расејању.
Сутрадан, на празник Сретења Господњег, након Свете Литургије, пред препуном салом господин Гугл је одржао предавање ,,Хришћански брак као лепота”.
Обраћање оца Слободана Тијанића, аутора књиге, достављамо у целости.
Много тога човек може да каже и напише ако у њему нешто тиња, ако се том унутрашњем жару враћа, макар и на трен, у тишини сопствених мисли. Писање тада не настаје из амбиције, већ из потребе да се не изгуби оно што је једном дотакло срце.
У својој првој књизи ,,Каинов круг“ у средишту приче је било страдање – и вечно питање Каина и Авеља, питање кривице, насиља и прекинутог братства. То је била књига сукоба, рана и немира, покушај да се разуме човек у тренутку када бира таму.
Ова књига, међутим, окреће друго лице огледала. Она није бекство од страдања, него корак ка сусрету. Сусрету са Богом, али и са смислом који не настаје из одговора, већ из трагања. Вечна питања овде се не решавају, већ се проживљавају — кроз наслове, кроз размишљања, кроз тихи дијалог са вечним спасењем и извором тог спасења.
Ако прва књига пита зашто човек пада, ова пита где човек може да се врати.
И можда је управо у том повратку — макар у једној мисли, у једном стиху, у једној молитви — скривен почетак одговора. И због тога вас молим да издржите при читању исте, ако негде осестите напор и меланхолију.
Када човек данас јавно изговори да је његова душа жедна Бога, он ризикује да буде погрешно схваћен са свих стране. За једне ће звучати као примерак прошлости, за друге као недовољно „правоверно“, за треће као интимна ствар коју не треба износити пред свет. А ипак, та реченица — стара колико и Псалми, једноставна као вапај детета — можда је најсавременија дијагноза човека нашег доба.
Јер данашњи човек није сит. Он је презасићен. Информацијама, мишљењима, идентитетима,рекламама, брзим одговорима и јефтиним утехама. Али жедан — и то не воде, не успеха, не признања — већ смисла. Жедан нечега што не може да се купи, да се измери, да се објасни статистиком. Жедан Господа, чак и онда када то не сме себи да призна, а по најмање другима.
Текстови који су пред вама писани су дуго, не по времену, него по унутрашњем отпору, не жељом за патетиком и лажним представљањем. Нису настајали из спокоја, него из судара – са породицом, са Црквом, са светом и, најчешће, са сопственом савешћу. Зато су распоређени као мозаик, а не као систем. Јер живот вере није права линија, него кретање; није шема, него пут сличан ЕКГ апарату и његовим линијама.
Почетак је у дому: у оцу и мајци. Не зато што су они идеални, што су моји, него зато што су непоновљиви. Човек не бира корен из којег расте, али од њега зависи да ли ће тај корен постати извор или терет. Из тог односа настаје све друго: однос према браку, према ближњем, према позиву, према Богу.
Када у овој књизи говорим о Цркви, не говорим о идеји, него о телу које боли. О месту у којем се вера не доживљава као утеха, већ као одговорност. О простору у којем човек не остаје исти, јер то није дозвољено. Црква није уточиште од света, него начин да се у свету остане човек.
Грех овде није представљен као правни преступ, него као унутрашњи промашај – као губитак правца. Страст није знак зла природе, него сведочанство да је човек биће жеље. Проблем није у томе што желимо, него што често не знамо шта заиста тражимо. Зато је борба духовна, а не моралистичка; исцелитељска, а не осуђујућа.
Слобода, о којој се данас говори лако и често површно, овде се показује као тежак дар. Она није одсуство граница, него способност да човек остане веран истини чак и када га то кошта. Христова слобода није спектакуларна, али је крајње озбиљна: она се проверава у тишини, у изборима које нико не аплаудира.
Овде се помињу Јов, Достојевски, апостол Петар – не као ауторитети које треба цитирати, него као мили сапутници. Њихова питања нису застарела, јер човек није постао једноставнији. Мислим да савремени човек није мање религиозан; он је само више збуњен. И та збуњеност заслужује поштовање, а не презир.
Наслов ове књиге – Жедна је душа моја Господа – није књижевна одлука, него на неки начин признање. Оно што је Габријел Гарсија Маркес знао о сећању, да оно није оно што смо проживели него оно што нас је обликовало, важи и за веру: не остаје оно што смо разумели, него оно што нас је дотакло и променило.
Свети оци су били строжији. Исаак Сирин је говорио да реч која није прошла кроз бол и смирење може да повреди више него ћутање. За њега је жеђ душе знак да човек још није затворио срце, да још није пристао на лажну ситост.
А у нашем времену, Јевгениј Водолазкин кога радо читам, нас подсећа да време није права линија, већ унутрашње стање. Да човек може бити савремен и средњовекован у истом тренутку – ако се бори са истим питањима: шта је истина, шта је љубав и шта остаје када све прође.
Достојевски, који је за многе нобеловац пре Нобела, знао је да без Бога све јесте дозвољено — али је исто тако знао да је пут до Бога често поплочан падовима, бунтом и ломљењем. Ова књига стоји управо на том месту: између вере која боли и невере која чезне.
Овде ћу навести пасус из приче које сам посветио Достојевском и наки начин објаснити можда и сво моје пискарање а и љубав према књижевности:
,,Многи од нас живе као да свет почиње од нас. Као да ништа пре нас није постојало. Али ја сам човек који зна да дугује своје мисли, свој језик и своју душу једном човеку: Фјодору Михајловичу Достојевском. Он ми није дао приче. Дао ми је истину. Његова реч је попут муње: раздваја таму у човеку. Не да би осудила – већ да би осветлила. У свету који бежи од бола, он је писао болом. У времену које се плаши тишине, он је говорио кроз ћутање. У човеку који хоће да буде бог, он је тражио човека који ће пристати да буде само човек – али искупљен, излечен, вечно достојан љубави.Зато, кад ме питају где сам разумео веру –не кажем само у храму. Кажем: у књизи. У страници. У погледу Раскољникова, у сузи Дмитрија, у ћутању Аљоше. У књижевности, која ме је научила да чак и кад паднеш у блато – можеш устати као светитељ.”
А ако после читања остане бар један човек који ће себи тихо, без патетике и без страха, рећи: „Жедна је душа моја Господа“ — онда ова књига није узалуд написана.
Позитивна контроверза ове књиге лежи у једноставној тврдњи: да је сумња често поштенија од лажне сигурности, да је пад мање опасан од глуме врлине,и да је Бог ближи сломљеном човеку него самоувереном праведнику.
И на крају, после свих питања — Ко сам ја? Шта је живот? Где је слобода? Зашто падам? Зашто тражим? — остаје једна једина реченица, не као закључак, већ као молитва: Жедна је душа моја Господа.
Ако после ове књиге читалац не каже: „Све сам разумео“, али каже: „Смео сам да будем искрен пред собом и пред Богом“ —онда је ова књига испунила своју сврху.
Јер Бог се, најчешће, не открива онима који тврде да Га поседују, него онима који имају храбрости да признају — да су жедни.
Ова књига је написана да би прво за себе ачувао истину да питање „Ко сам ја?“ не може да се одвоји од питања „Чији сам?“ Овде би направио малу дигресију и цитиро би прослављеног руског редитеља Никиту Михалкова који је рекао у једном свом разговору са нашим великим Момом Капором за нешто друго, а ја би то применио у овај контекст за нас верујуће и оне збуњене неверујуће који не виде Бога: ” Разлика између нас и њих је следеће, они мисле како живети, а ми због чега!”
На крају би се осврнуо на једну личност по чијем вапују сам и дао наслов овој збирци прича и порука, Цару Давиду.
Цар Давид је у Светом Писму остао запамћен не зато што није грешио, већ зато што свој грех није правдао.. Он је једини цар о коме Библија без устезања говори и као о песнику и као о грешнику. Управо у томе је његова величина. Давид није узор зато што је био праведан, него зато што је био искрен. Када је пао — није рекао „околности“, „други“, „време“. Није се сакрио иза власти. Рекао је само:„Сагреших Господу.“ И тиме је почело његово спасење.
Његово покајање није сентимент, него преумљење. Псалам 50 није лепа молитва, него сломљено срце које више нема где да побегне. Давид не тражи казну за друге, него милост за себе. Он не преговара са Богом, него се пред Њим оголи. Зато је Давид и узор жеђи. Он не говори о Богу као о идеји, него као о животној потреби: „Жедна је душа моја Бога живога.“
Та жеђ не настаје из врлине, него из ране. Давид зна шта значи изгубити Бога — и зато зна шта значи тражити Га. Он не жели Бога као награду, него као једини извор живота. Зато његови псалми нису смирени текстови, него крик, тишина, нада, страх и љубав у исто време.
Свети оци су у Давиду препознали човека који је сјединио два привидно супротна стања: пад и верност. Он пада тешко, али се враћа дубље. И управо зато га Црква не престаје да чита — јер он говори у име свих који нису безгрешни, али не желе да остану без Бога.
Ако бисмо Давидов живот сабрали у једну теолошку реченицу, она би могла да гласи: Бог не тражи срце које није пало, него срце које зна коме да се врати.
Зато је цар Давид и данас узор — не савршенства, него наде. Наде да ниједан пад није последња реч, ако је последња реч: покајање.
Завршио бох речима блаженог Августина чије Иповести сам пажљиво чито:
„Немирно је срце наше док се не смири у Теби (Господе)“ (Исповести, I, I).
