У суботу 07. маја 2022. године прослављена је слава Епархије диселдорфске и њемачке Свети Николај Жички и Охридски. Том приликом прослављена је и слава парохијског храма у Билефелду. Ове године навршава се пуних тридесет година од оснивања парохије Српске православне цркве у овом граду, који се налази на истоку Сјеверне Рајне и Вестфалије. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Њемачке г. Григорије уз саслужење: Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована, надлежног пароха протојереја-ставрофора Богдана Смиљића, протојереја-ставрофора Маринка Рајака, протојереја-ставрофора Бранислава Чортановачког, протојереја-ставрофора Симона Туркића, протојереја Михаијила Стојичића, протојереја Слободана Тијанића, протонамесника Александра Перковића, јереја Марка Радмила, свештеника Павела Белог, ђакона Предрага Јанковића и ђакона Александра Дебељака. Господин Никола и госпођа Славица Нинић били су кумови овогодишње славе. Бесједу на Јеванђеље произнио је Епископ Јован, док је празничну бесједу на крају богослужења одржао Епископ Григорије.
Бесједа Епископа Григорија:
Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе и нама дарова живот вјечни! Драга браћо и сестре, радујемо се што смо се коначно овдје срели, у вашој цркви, у вашој парохији и захвални смо Богу, Светом Василију, Светом Николају, Светом Сави и свим светима које смо данас поменули у ово дивно прољећно доба, у доба када наша Црква слави најрадоснији, најсветији, најважнији празник Васкрсења Христовог. Захвални смо вашем свештенику, који се истински потрудио да нас све овдје дочека. Данас су овдје са нама свештеници из Франкфурта, из Хановера, из Бремена, из Алтене, из Оснабрика, из Касела, из Берлина. Са нама је и свештеник Павел, који је избјегао из Кијева и припада нашој православној Цркви. Он је добар човјек, има супругу и четворо дјеце. Надамо се да је он овдје привремено и да ће се вратити у своје мјесто из које је силом избјегао, као и многи од нас и вас. Када смо већ ту, онда нам велику утјеху чини то што имамо цркву, што имамо гдје да се молимо Богу. Гдје год је црква ту је и наше огњиште. То огњиште није оно које може да нестане или да се угаси, него оно огњиште које никада не престаје да грије , да топли и да нас храни, огњиште царства небеског. То огњиште, из огњишта Свесвете Тројице, донио нам је у овај свијет Син Божији Исус Христос. Он нам је оставио Цркву, да служимо службе да, како је апостол Павле рекао, када год једете овај хљеб и из чаше ове пијете, смрт Господњу објављујете док Он не дође. Данас, браћо и сестре, овдје имамо вишеструки празник, празнујемо васкрсење Христово, празнујемо Светога Василија Острошког коме је посвећен овај храм, празнујемо Светога Николаја Охридскога, који је заштитник наше службе у овој земљи за све Србе. Он је овдје Њемачкој, био свештеник, епископ, мисионар и мученик у Дахау. Свој живот је скончао у Америци, као тужни изгнаник у једном руском манастиру а прославио се у Господу као просветитељ, мисионар, учитељ Цркве Христове, Свети Василије Острошки је у срцима свих православних Срба. Он је за мене нарочито важан јер сам се замонашио у Острогу и много пута, када ми је било тешко, наслонио сам своју главу на његове груди, и тако нашао утјеху и исцјељење као на јастуку вјечног мира и покоја. Свети Василије је пријатељ свакога човјека. Не постоји нико, ко се молио Светом Василију а да је остао без утјехе. Он својим моштима и моћима, посљедњих неколико вијекова проповједа више него што проповједа било који живи епископ наше Цркве. Хиљаде и хиљаде, милиони људи кроз те вијекове, иду тамо и траже утјеху. Шта је у ствари свједочанство његово до ли васкрсење Христово?! У светима, као што су Свети Василије и Свети Николај, потврђује се да је Христос васкрсао и да је побједио смрт. Зато смо, браћо и сестре, данас овдје, сви се плашимо смрти, сви не волимо болест, сви не волимо тугу, нико од нас не воли да буде жалостан, да буде потиштен, да буде у депресији. Свако од нас хоће да има наду, хоће да има вјеру, хоће да има пут, хоће да чврстим стопама и јасним корацима да иде тим путем. Зато нам је, браћо и сестре, потребно да се утврђујемо у вјери, да се утврђујемо у нади и да се изграђујемо љубављу. Када стојимо у цркви, треба увијек да имамо свијест, као што су је имали Василије и Николај, да стојимо пред Лицем Божијим. Када стојимо пред овима иконама, ми стојимо пред живим личностима које стоје пред Лицем Божијег престола. Оно што нам је тешко да прихватимо као људи, да када стојимо пред лицем другога човјека, треба да знамо, да је и то стајање пред иконом Божијом, да је сваки човјек човјек Божији и да и у његовом срцу почива Бог. Када год ружимо некога другога човјека треба да се сјетимо да то ружење може да буде и ружење самога Бога. И када сами себе ружимо, било својим ријечима, било својим дјелима, недјелима, гријесима, ми не ружимо само себе него ружимо икону Божију која је исписана у нама. Зато, врло је важно да пазимо у каквим смо међусобним односима, зато је важно то да схватимо у овом часу када хоћемо да се причестимо, а данас треба сви да се причестите. Ово је велики дан за ову парохију, тридесет година овдје се људи моле Богу, тридесет година људи долазе у овај дом Божији да нађу утјеху и мир. Тридесет година није мало у једној земљи у којој смо дошљаци, у једној земљи у којој смо избјеглице, у једној земљи у којој смо гости, у једној земљи у којој су наши родитељи били гостујући радници, али и ова земља као наша земља, као и свака друга земља јесте Божија земља. Нема ниједног мјеста које је Бог створио а да није у њега утиснуо печат Своје љубави. Зато, браћо и сестре, данас опростите у својим срцима један другоме, опростите свакоме ко вам је нешто нажао учинио, макар он био ваш највећи непријатељ. Опростите и сами себи. Морамо вољети и сами себе јер нас воли Бог и у нашем срцу обитава. Само је важно да своје срце на затворимо за Бога и један за другога. Зато слободно сада приступите… и да одемо својим кућама у миру и радости, очишћени, просвећени, умивени, да из нашег бића процвјета оно што је најљепше, да процвјета љубав, љубав Божија. Амин Боже, да тако буде!
Беседа Епископа Јована:
Христос васкрсе!
Драги хришћани, драги верни народе Билефелда, драги оци и браћо, Христовим васкрсењем почиње живот Цркве! Христовим васкрсењем, све што је Господ за нас чинио, што чини и што ће чинити, добија свој нови, другачији и потпуни смисао. Христос је, као што смо чули у Јеванђељу, и врата и Пастир. Ова слика нас као верног народа о ком се Господ брине, као што се пастир брине о кротким овцама, говори нам о томе, да, са једне стране, кроз Господа и Цркву Његову, можемо ући и постати чланови тога стада које Господ Исус Христос води у царство небеско, а са друге стране, да је управо Он тај Пастир, који полаже Свој живот за нас. И онда када се чинило, када су Његови ученици и следбеници помислили да се Његов живот завршио трагично, они су били тужни због Његове смрти. Њихову тугу је вишеструко надвисила њихова радост када су сазнали да је Господ Христос васкрсао из мртвих, и када су Га након васкрсења још четрдесет дана сретали јер им се Он јављао. То Христово васкрсење, драга браћо и сестре, и Његово пастирство, пројављује се у Цркви Божијој кроз Његове велике и свете пастире, међу којима су и Свети Василије Острошки чудотворац и Свети Николај Охридски и Жички и Свеправославни. Од Христовог пастирства, благодаћу Духа Светога и они су примили и у своје време пренели истину Христовог васкрсења и учвршћивали и утврђивали све оне који су отвореног срца тражили Господа, смиреног ума и кротко, управо као мирне и безазлене овце били спремни да буду поведени ка будућем животу и царству Божијем. Нека би Господ дао да молитвама ова два, велика и света пастира, чији спомен данас славимо и ми будемо уведени као кротке и безазлене овце, претходно очишћени од свакога зла, мржње и свега онога што нас одваја од Бога и што нас одваја од љубави Његове. Нека би Господ дао да њиховим молитвама и ми угледамо вечну и велику светлост Христовог васкрсења, свагда сада и увек и у векове векова, амин!
