,,Браћо и сестре, колико год то болно било и колико год ми били праћени набојем кад улазимо овде у ову свету земљу, тиме што наши суседи нису добри према нама, треба да се сетимо да су они наши суседи и да ми треба да будемо њима некад сунцобран, некад кишобран, а никад, никад опасност по живот. То је болно и лако рећи, браћо и сестре, али без тога нам нема спаса. И то је Јеванђеље. И због тога смо ми досад издржали овде. И једино тако ћемо издржати и даље, и једино тако ћемо победити зло.”
Такође, Владика је рекао да је свако виноградар нечега – као што је свет виноград Божји, сваки човек је виноградар – епархије, породице, организма, свог тела или нечег другог:
„ Када се чокоти засађују у винограду, саде се један поред другога, на размак тако да када сунце греје, они праве хлад један другом, а да, са друге стране, када расту не надкрили један другог, јер је сваком од њих понаособ потребно и сунце. Тако смо и ми позвани у овом свету да будемо чокот један поред другога. Да некад закријемо оног другог, да му будемо сунцобран, а некад кишобран. Да му будемо некад на користи, а никад на штету. Оно што би требало да знамо да је у крајњој линији виноградар свих виноградара и винограда на овом свету један Господ, Створитељ и Дародавац живота. И да је живот већ савршенство, и да нема већег дара од живота. И да сви наши недостаци не могу да наруше, не могу да науде том савршенству. Они су само саставни део савршенства. Нити могу да униште даровање Господње, а то је живот. Нема већег дара од дара живота. И да је то Господ тако учинио да је Сина Свог Јединородног дао да сваки ко верује у Њега не погине, већ има живот вечни. Тога Сина је тако дао и толико дао да Његов виноград никада не увене и никада не пресахне.“
„А они који живот управо схвате тако – као највећи дар, онда неће кукати и бити само несретни, већ захвални на томе. А то да ли живимо у Бањској, да ли живимо у Херцег Новом, одакле сам јуче дошао, да ли живимо у Берлину, Њујорку, Грачаници или Тирани, да ли живимо у Солуну и Москви – где год будемо живели, пратиће нас наши недостаци. И биће недостатака. Али је једно битно: Да славимо живот, да благодаримо за живот, да ценимо дар живота јер ћемо онда ценити и радост живота која нам је дарована.“
На крају свете Литургије присутнима се обратио и Митрополит Теодосије:
,,Ми смо сведоци на Косову и Метохији нашег страдања и крста, али смо сведоци и васкрсења и обнове. Христов пут је пут крста и страдања, али не бесмисленог. После крста, Голготе, распећа, Господ нам даје обновљење и васкрсење.“
„И ова света литургија нама много значи, а нарочито овде у овом манастиру, где смо недавно и ми сведочили Христа, опстајући, страдајући на овом месту, и само нас је сила Божија и моћ Божија задржала и чини да овде служимо и да овде Бога прослављамо.“
Извор: Епархија рашко-призренска