У недељу шеснаесту по Педесетници, 20. септембра 2026. године, у храму Сабора српских светитеља у Штутгарту, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Борисав Симић, протојереј Станко Ракић, протојереј Драгослав Ћорковић, протојереј Миленко Бакмаз, јереј Милан Шућур (Епархија бањалучка), као и ђакони Бојан Јарић, Марко Коловић и Теофил Гроздановски.
По прочитаном јеванђелском зачалу, Митрополит Григорије обратио се присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре,
Чудно је колико се човјек плаши да не изгуби оно што му је дато. Чувамо своје вријеме, своје способности, оно што имамо и оно што волимо, а понекад тек касније схватимо да смо, покушавајући све то да сачувамо, пропустили прилику да тиме нешто учинимо и некога обрадујемо. И можда нас зато данашње Јеванђеље пита нешто сасвим једноставно: шта радимо са оним што нам је Бог повјерио?
Један човјек добија пет таланата, други два, а трећи један. Овај посљедњи свој талант закопава и, када господар дође, каже му: „Господару, знао сам да си ти тврд човјек […] па се побојах“ (Мт 25, 24–25). И ту је, чини ми се, његов прави проблем: он као да није успио да види доброту онога који му је дар повјерио. Свога господара види као некога кога се треба бојати, некога коме треба вратити оно што ти је повјерено нетакнуто и рећи: ево ти твоје, а мене прођи.
Човјек понекад управо тако живи: гледа како да прође кроз живот са што мање ризика, да се не изложи и не да превише од себе, јер све што дамо можемо и да изгубимо. А онда се једнога дана испостави да смо, чувајући се од губитка, пропустили много тога што смо могли да дамо и примимо.
Свети Јован Златоусти ову причу тумачи веома јасно: дар који смо добили расте када га дамо другоме. А тај дар није увијек нешто велико и нарочито. Некада је то вријеме које имамо за другога, ријеч коју можемо да кажемо, пажња коју некоме можемо да поклонимо.
Нама је, браћо и сестре, често жао нашега живота. Хоћемо некако да га сачувамо, а то нам никако не полази за руком. Дат нам је да га живимо и трошимо дијелећи га са другима у љубави, а љубав има то чудесно својство да се дијељењем умножава. Зато Христос толико пута говори: „Не бојте се.“ Страх од губитка лако може да нас учини неспособним да било шта дамо. Слуга из данашњег Јеванђеља уплашио се и закопао дар, а ми на свакој Литургији чујемо: „Горе имајмо срца.“ Као да нам се стално говори: немој закопавати оно што ти је дато.
А Христос нам сопственим животом показује докле то даривање иде. Он иде на Голготу и својим добровољним страдањем открива нам да се дар живота чува даривањем. Бог из љубави даје свој најдрагоцјенији дар – свога Сина Јединороднога.
Не знам да ли ви имате то искуство, ја га имам: све оно чега се грчевито држим и што по сваку цијену хоћу да сачувам на крају или изгубим или ми постане небитно и бесплодно. Најбоље се то види у љубави. Ако је имаш, а не дајеш је, шта ти на крају остаје од ње? Љубав живи онда када је дијелиш.
И још нешто је важно. Један слуга добија пет таланата, други два, трећи један. Господар не тражи од онога који је добио два да донесе колико и онај који је добио пет. И можда нам баш то може донијети мало мира: не морамо стално гледати шта је добио онај поред нас. Господ од свакога тражи оно што може да принесе од онога што му је дато.
А на крају ове приче чека нас радост. И можда је управо то најљепши одговор на страх трећег слуге. Он се толико плаши свога господара да од њега на крају види само страх, док господар првој двојици говори о радости. Радовати се не може онај који непрестано броји и страхује. Страх нам говори: затвори се, закључај се, сачувај то што имаш. Љубав каже: отвори се, изађи из себе, подијели оно што ти је дато.
Ако смо хришћани, онда смо у Христу видјели колико нас Бог воли. Можда се зато све што данас чујемо може свести на једно: да оно што нам је дато не закопамо из страха, већ да то уздигнемо са собом и дијелимо, свако колико може и колико му је дато, како бисмо једнога дана и ми чули ту чудесну ријеч:
„Уђи у радост господара свога“ (Мт 25, 21).
Светом Литургијом је свечано прослављена храмовна слава — Сабор српских светитеља. Након свете архијерејске Литургије, славска свечаност настављена је у градској сали у Штутгарт-Весту, где је извршено освећење славских знамења. У наставку је за све присутне приређен пригодан славски ручак, уз културно-уметнички програм и дружење.
Кумови овогодишње храмовне славе биле су породице Вуковић, Мишковић и Микеревић.
