На празник Преображења Господњега, 19. августа 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светога Саве у Диселдорфу уз саслужење протојереја-ставрофора Небојше Ракића и јереја Саше Врачевића.
Након прочитаног јеванђелског одељка Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:
„Драга браћо и сестре, данас је велики и дивни празник. Данас, међу многим химнама, певамо такозвано входноје: ,,Пошаљи светлост Твоју и истину Твоју, Господе; оне ме упутише и одведоше на свету гору Твоју“ (Пс. 42,3). На тој светој гори, Тавору, десило се неизрециво чудо које људима улива оптимизам. Он се састоји у томе да Господ жели да нас са собом узведе у неизрециву и нестворену, вечну и божанску светлост – тамо где је Он. Зато је Петар као човек, осетивши шта се то управо догађа, узвикнуо како је добро бити ту [на гори преображења], и да треба да направе сенице како би ту што дуже били. Он је осетио тај тренутак вечности у времену, осетио да је нестворено дошло у простор тварног, односно, да је бесмртно пребивало са њима, смртнима. Поврх свега тога, тројица ученика – Петар, Јаков и Јован – видели су јунаке Божије историје спасења, а то су Мојсије и Илија који су били у нествореној и животворној светлости. Замислите, драга браћо и сестре, какав је то догађај, какво је то чудо!
Ми данас живимо у времену вештачке интелигенције која своју примену проналази у многим сферама нашег живота, али она се заснива на коришћењу капацитета створеног. Тако се данас дивимо – потпуно оправдано – напретку технологије, тако, постаје нормално да робот у неком виду помаже хирургу током операције, али није добро, драга браћо и сестре, што изостаје наша задивљеност пред појавом два горостаса историје спасења – Мојсија и Илије – на Тавору. Делатност Божија је неупоредива иако јој се често, нажалост, уопште не дивимо. Наше дивљење пре свега заслужује Онај који учини да из таме засија светлост (уп. 2 Кор 4,6). Може ли ико да оживи нашу душу, наше тело или вољу, наша осећања осим Бога?! Чудно како се ми људи дивимо пре свега мањим стварима, треперећи пред њима са страхом, док Дародавцу живота у изобиљу (уп Јн 10,10) не приступамо са таквим страхом често. Управо у том смислу нам је значајан овај празник јер апостоли данас, а и ми са њима, добијамо предокус победе живота над смрћу. Не заборавимо да Господ заповеда ученицима да о овоме не говоре докле год Син Човечији не устане из мртвих. Тако данас у од Господа наложеној тишини молитве предокушамо радост васкрсења које очекујемо.
Молимо се да нас Господ учини кадрима да видимо светлост, лепоту лица Божијег. А када то угледамо, онда ћемо заједно са тројицом ученика да узвикнемо: „Добро нам је овде бити“. Не само што ћемо се радовати лицу Господњем, него ћемо се радовати и лицу Мојсеја и Илије, Петра, Јакова и Јована. Једном речју, радоваћемо се лицу свих праведних у руци Господњој. Све ће бити испуњено том, преображењском, светлошћу која је животворна, спасоносна и нестворена. Такав дар долази само од живога, нестворенога и вечнога Бога кога данас славимо у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа! Амин!“
