Na praznik Preobraženja Gospodnjega, 19. avgusta 2024. godine, Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop diseldorfsko-berlinski i Mitropolit nemački g. Grigorije služio je svetu arhijerejsku Liturgiju u Sabornom hramu Svetoga Save u Diseldorfu uz sasluženje protojereja-stavrofora Nebojše Rakića i jereja Saše Vračevića.
Nakon pročitanog jevanđelskog odeljka Mitropolit Grigorije se obratio prisutnima. Besedu Njegovog Visokopreosveštenstva donosimo u celosti:
„Draga braćo i sestre, danas je veliki i divni praznik. Danas, među mnogim himnama, pevamo takozvano vhodnoje: ,,Pošalji svetlost Tvoju i istinu Tvoju, Gospode; one me uputiše i odvedoše na svetu goru Tvoju“ (Ps. 42,3). Na toj svetoj gori, Tavoru, desilo se neizrecivo čudo koje ljudima uliva optimizam. On se sastoji u tome da Gospod želi da nas sa sobom uzvede u neizrecivu i nestvorenu, večnu i božansku svetlost – tamo gde je On. Zato je Petar kao čovek, osetivši šta se to upravo događa, uzviknuo kako je dobro biti tu [na gori preobraženja], i da treba da naprave senice kako bi tu što duže bili. On je osetio taj trenutak večnosti u vremenu, osetio da je nestvoreno došlo u prostor tvarnog, odnosno, da je besmrtno prebivalo sa njima, smrtnima. Povrh svega toga, trojica učenika – Petar, Jakov i Jovan – videli su junake Božije istorije spasenja, a to su Mojsije i Ilija koji su bili u nestvorenoj i životvornoj svetlosti. Zamislite, draga braćo i sestre, kakav je to događaj, kakvo je to čudo!
Mi danas živimo u vremenu veštačke inteligencije koja svoju primenu pronalazi u mnogim sferama našeg života, ali ona se zasniva na korišćenju kapaciteta stvorenog. Tako se danas divimo – potpuno opravdano – napretku tehnologije, tako, postaje normalno da robot u nekom vidu pomaže hirurgu tokom operacije, ali nije dobro, draga braćo i sestre, što izostaje naša zadivljenost pred pojavom dva gorostasa istorije spasenja – Mojsija i Ilije – na Tavoru. Delatnost Božija je neuporediva iako joj se često, nažalost, uopšte ne divimo. Naše divljenje pre svega zaslužuje Onaj koji učini da iz tame zasija svetlost (up. 2 Kor 4,6). Može li iko da oživi našu dušu, naše telo ili volju, naša osećanja osim Boga?! Čudno kako se mi ljudi divimo pre svega manjim stvarima, trepereći pred njima sa strahom, dok Darodavcu života u izobilju (up Jn 10,10) ne pristupamo sa takvim strahom često. Upravo u tom smislu nam je značajan ovaj praznik jer apostoli danas, a i mi sa njima, dobijamo predokus pobede života nad smrću. Ne zaboravimo da Gospod zapoveda učenicima da o ovome ne govore dokle god Sin Čovečiji ne ustane iz mrtvih. Tako danas u od Gospoda naloženoj tišini molitve predokušamo radost vaskrsenja koje očekujemo.
Molimo se da nas Gospod učini kadrima da vidimo svetlost, lepotu lica Božijeg. A kada to ugledamo, onda ćemo zajedno sa trojicom učenika da uzviknemo: „Dobro nam je ovde biti“. Ne samo što ćemo se radovati licu Gospodnjem, nego ćemo se radovati i licu Mojseja i Ilije, Petra, Jakova i Jovana. Jednom rečju, radovaćemo se licu svih pravednih u ruci Gospodnjoj. Sve će biti ispunjeno tom, preobraženjskom, svetlošću koja je životvorna, spasonosna i nestvorena. Takav dar dolazi samo od živoga, nestvorenoga i večnoga Boga koga danas slavimo u Trojici, Oca i Sina i Svetoga Duha! Amin!“
