На празник Рождества Христовог Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у Берлину уз саслужење свештенства Храма.
Након прочитаног јеванђелског одељка Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Христос се роди!
Драга браћо и сестре, чини ми се, а верујем да нисам усамљен у томе, да је ова година пролетела попут некаквог трептаја ока. Тако и наши животи пролазе. Но, данас смо пред празником Рођења Христовог у свој његовој пуноћи када нам се Логос Божији, Син Очев, открива као један од нас – постаје човек, а долази ради нашега спасења. Ми данас, драга браћо и сестре, славимо долазак Спаситеља у овај свет. Ипак не треба да не поклонимо дужно поштовање начину на који Логос постаје човек, а под тим пре свега имам у виду разговор архангела Гаврила и Пресвете Богородице који јој говори да ће Дете које ће родити бити од Духа Светога, и да треба да му да име Емануил, што бисмо превели као „са нама је Бог“.
Јеванђеље нам помиње попис становништа који је подразумевао да се, рецимо тако, свако попише у свом месту. У складу са тим, Јосиф са Маријом одлази у Витлејем („дом хлеба“). Управо се ту рађа Христос, у скромним јаслама повијен, обасјан звездом која је водила мудраце на поклоњење, док пастири, заједно са анђелима, певају: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља“. У свему томе, истиче се једно запажање, како каже свето Јеванђеље, а то је да су се обрадовали радошћу великом.
Стојећи на ово месту ради проповеди, окренут ка вама, драга браћо и сестре, имам прилику да приметим како ваша лица, нажалост, у великом броју случајева, одају утисак забринутости. То је, свакако нажалост, случај и са мојим лицем. Ретки су тренуци у нашем животу када се од срца насмејемо, обрадујемо. Као да се ради о некаквим муњама радости. Имајмо у виду да нам се такви тренуци дарују кроз људе који су носиоци животне радости; њих нема много, а реч је о светим Божијим људима. Што је и разумљиво: ако се осврнемо око себе, размислимо, безброј је разлога за нашу забринутост. Сад ме је на богослужење довезао један младић, овде присутан, који помаже у олтару, а иначе ради у медицини, причајући ми о случајевима са којима се сусреће. Реч је о раду са најтежим пацијентима који су непокретни и о којима је неопходна потпуна брига. Док је он о томе говорио, помислио сам како ја подразумевам своје здравље, без много размишљања о томе. Опет, са друге старне, не помислимо колико је у овом часу оних којима је хладно, који су гладни или у другим животним невољама. Пред очима ми је призор двеју сиротих девојчица из Сирије који сам скоро у медијима видео, а које кажу како им је отац погинуо и да немају дрва за огрев. Реч је само о једном од безброј примера. Замислите како је неком војнику смрзнутом у рову или родитељима који су изгубили своје дете. Рана на њиховом срцу и животу је неописива.
Упркос томе позвани смо на оно што сам поменуо, а то је радост велика. Она би требало сваку нашу тугу да развеје, и да је однесе јер је са нама Бог, односно роди нам се Емануил. Христос није сишао само у утробу Дјеве, већ и у утробу земље, а хоће и да сиђе и у наша срца. Попут искре. У низу народских обичаја, посебно за овај радосни празник, појављује се и, рецимо, обичај налагања бадњака.
Интересантна је та потреба за ватром, за варницом, за светлошћу, иако је реч о скромном симболу. Насупрот томе, Христос је жива ватра, живи Бог. Он као животодавац хоће да пребива у нашем срцу. Без таквог присуства наше срце је хладна пећина. Када се у наше срце усели Христос, онда оно постаје иста витлејемска пећина која смешта несместивог Бога. Нема веће шансе за нас, на нама је да верујемо да смо слободни и способни да од свог срца као тамне и хладне пећине начинимо станиште Ономе који је створио небо и земљу. Такав несместиви Бог из превеликог смирења силази у утобу Дјеве, у утробу земље, бива положен у јасле у близини животиња. Много је ствари којима поклањамо дивљење, а ова тајна Божијег смирења нам некако увек измиче, не дивимо јој се довољно, опет, нажалост, подразумевајући. Не само то, ми нисмо свесни ни тога да се у наше срце може уселити Бог. Примери су нам људи чији су се животи претворили у радост велику о којој говори Јеванђеље.
Упечатљиве су слике детињства, када смо били деца, па када дође Божић, обузети смо неком необјашњивом, рекли бисмо, радости. Но, то је радост велика. Она је нама тада, а ни сада није, лако објашњива, али нам срце греје. Она се осети, али никако да описати. Таква радост посредована је мајчинском љубављу, бакиним загрљајем, атмосфером на празник, хлебом, али корен свему је присуство Богомладенца међу нама. Ми не умемо да артукулишемо, али осетимо. Са нама је Он и сада присутан. Имамо ми то у виду, како да кажем, крајичком срца, али се обрадујемо тек када о томе разговарамо. Бескрајно присуство Христа у нашим срцима је подвиг на који смо сви позвани. Како нас учи апостол Јован, љубав, радост Божија се огледа у љубави према другоме човеку, тако ћемо ми, идући по призвању Божијег присуства у срцима нашим бити саосећајни, пленићемо радошћу друге, ватра нашег срца треба да привлачи.
Тако, драга браћо и сестре, ове ноћи славимо радосну тајну Божијег силаска међу нас и у нас. Ако ли то заборавимо, гаси се и поменута ватра, изостаје радост, а ми, како је рекао мудрац, тражимо храну на њивама глади. Идемо у порок ради утехе јер је празно наше срце. Када Бог пак испуни наше срце, када се оно о-богати, загреје, ми постајемо огњени стуб. На то смо сви призвани без изузетка. Љубав Божија је дата свима, она је шанса за свакога од нас. Потребно је мало вере, попут јеванђелског зрна горушичиног, и отварање нашега срца јер Христос не улази на силу. Он је Бог милости, благости, љубави; Он жели да и ми учествујемо у том сусрету неба и земље, нествореног и створеног. Речима великог Бонхефера, на дну човечијег срца постоји једна тачка у којој се могу срести смртно и бесмртно, бесмрти Бог и смртни човек. Сиђимо у дубину свога срца и начинимо од њега, по узору на витлејемску пећину, одају светлију од царске, како каже једна молитва.
Нека тако буде! Амин!“
