У суботу, 14. септембра, у храму Сабора српских светитеља служено је празнично вечерње са петохлебницом коме је присуствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије. Након вечерњег богослужења, одржана је промоција новог романа Странац у шуми митрополита Григорија. На промоције је, осим аутора књиге, говорио и протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
У недељу дванаесту по Педесетници, 15. септембра 2024. године, Митрополит немачки Григорије служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење архимандрита Јоаниса (Цулулиса) из Васељенске патријаршије, протојереја-ставрофора Гојка Перовића (Епархија црногорско приморске), протојереја-ставрофора Борисава Симића, протојереја Бојана Симића, протојереја Станка Ракића, протојереја Миленка Бакмаза, јереја Владимира Голубовића (Епархија браничевска), ђакона Дејана Ристића и ћакона Бојана Јарића. Након произнесеног јеванђелског зачала, митрополит Григорије се, честитајући славу, обратио верном народу. Беседњу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре,
Данас је велики празник за нас овде окупљене, данас прослављамо храмову славу. Осим тога, као и сваке недеље, сећамо се празника Васкрсења. Једна од карактеристика нас хришћана јесте да стално прослављамо, што угоднике Божије, што друге празнике. Тако, у данашњем Јеванђељу, Господ каже својим ученицима да су светлост свету. Тако ћу и ја рећи, иако ми можда нећете веровати као ученици Господњи Христу, да сте и ви светлост свету. У томе се увек налази императив, да треба да будемо светост свету, тако што ћемо светлити свима, како каже данашње Јеванђеље, да не светлимо под судом, већ се светиљка ставља на видно место, како би обасјавала што већи простор, рецимо, на сто, како би светлело целој кући.
Ми смо, драга браћо и сестре, позвани да будемо светило које своју светлост прима од Христа отварајући му своје срце, своју душу и ум. Тако, упаљена светлост у нашем срцу сијаће и на нашим лицима. Учиниће вам се ове моје речи превише самоуверене јер сви ми знамо да имамо неку таму у својој души, да имамо неки грех, неку слабост, неку неспособност, иако често заборавимо да светлост и мале свеће унесе обиље светлости у велику мрачну просторију. Истом том свећицом идемо у подрум и сналазимо се веома успешно.Тако са мало светлости у нашим душама, сва тама нашег бића се повлачи. Оно што је величанствено са светлошћу је њена недељивост, односно, рецимо, тако неисцривост: дељењем она не слаби. Онај ко даје светлост, он не губи од своје светлости. Можемо то продужити и на међусобне односе, бити „светлост свету“ истовремено значи и спремност да делимо, а не да приграбимо за себе. Овде се ради о томе да слободно дајемо другоме све то можемо како би то било на изграђивање заједнице, али и на корист наших душа. Чудесна је, браћо и сестре, прича о светлости и тами.
Сви смо свесни колико нам је светлост потребна, а када то кажемо мислимо увек на Христа који је извор светлости. У свакодневном животу смо заокупљени и сијањем предметȃ без којих и можемо, али овде је реч о другачијој светлости. Ми говоримо о Христовој победи над тамом која свој крајњи израз добија, нажалост, у смрти. Ту таму Христос побеђује. С обзиром на стварност тајне Христове, Његовог Васкрсења, Његове љубави и доброте, Његове жртве за нас, односно, на почетку свега и концу, с обзиром на Његову светлост, нема таме која може да нас савлада, нема такве смрти, нема такве болести, нема такве жалости. Зато је, драга браћо и сестре, један од кључних речи у ноћи Христовог Васкрсења, на почетку пасхалне прославе, позив да се прими светлост од Христа као незалазне светлости. Ми смо данас, браћо и сестре, дошли да примимо светлост, односно да постанемо светлост како бисмо је и ми даље делили! Какав је то благослов, какав је то дар!
Управо то данас славимо кроз пример сабора Срба светитеља. Данас не можемо ни имена свих да поменемо, од царева и краљева, па до светих мученика и новомученика. Њих данас славимо као оне који су примивши светлост, њу исту, даље давали. Са друге стране, ми, ако хоћемо да прићемо сабору светих, па и сама реч „свети“ у себи подразумева светлост, а и светититељи се сликају са ореолима око својих глава, треба да примимо од светлости која је њима дата, али и светости. А када тако кажемо, то значи да прихватимо подвиг живота, а не да живимо живот на смрт, плашећи се смрти, жалости, таме и мрака, јер знамо где имамо да захватимо од светлости и светости. Та могућност је велики дар за нас! Опет, ако идемо и тумарамо по тами овога света, не желећи да примимо светлост, радост живота у Христу, то је страшно. Зато, бежимо од таме, бежимо од туге, бежимо од жалости у просторе светлости Христове! Боже, дај! Амин!“
