Литургијским сабрањем, у недељу 27. фебруара 2022. године, у храму Светога Симеона Мироточивога началствовао је Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован уз саслужење надлежног пароха Михајила Стојичића и свештеника Драгана Чолаковића. Честитајући славу храма парохије у Алтени, Епископ Јован одржао је пригодну беседу.
Целокупни текст беседе налази се у прилогу вести:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, велика ми је радост што сам данас у вашем светом храму и што можемо саборно да прославимо Светога Симеона Мироточивог, оца Светога Саве који је наш отац у смислу утемељења наше нације и државности и чији је син први српски Архиепископ и просветитељ нашу Цркву балгодаћу Божијом и Божијом вољом и помоћи организовао на такав начин да се до данас служи на језику који је наш, на језику који сви ми разумемо и тако омогућио да се Божија реч настањује у наша срца непосредно, свештеним и светим речима које учимо од наших мајки, зато се језик и зове матерњи. Та непосредност језика, који смо научили од мајки, са собом носи сву лепоту и све садржаје љубави и никада нико не може да прими Јеванђеље на страном језику као на оном који разуме. Хвала Богу, да смо имали тај благослов да после Светих Кирила и Методија, као општесловенских апостола, имамо Светога Саву, сина Светога Симеона Мироточивог, чији смо спомен јуче славили као славу овога храма. Ми смо међу оним народима чији је језик освештан и овековечен црквеном употребом и службом, преводом Светога Писма и каснијим развојем опште књижевности и културе на нашем језику.
Свети Симеон и Свети Сава су у свом животу били сарадници и сатрудници на Божијем делу, на делу домостроја спасења свих људи, свих народа и свега онога што постоји. Бог је, драга браћо и сестре, све створио како би све имало вечни и блажени живот у Господу. Након што су људи пали у грех и одвојили се од Бога, Бог није одустао од људскога рода и није престао да чини све што је требало да се учини како би нас вратио у Небеско царство и даровао нам вечни живот. Као врхунац тога Господ нам је послао свога Јединородног Сина Господа Исуса Христа, Који се оваплотио од Богородице Дјеве и Духа Светога и поживео међу нама. Можемо да видимо на многим иконама да је Господ учинио разна дела у свом животу на земљи и да је кроз та дела откривао своју Божанственост, откривао смисао људског постојања и живота, показујући да он не треба да буде патња него живот у здрављу и радости. Христос је исцељивао све људске патње и немоћи и на тај начин објављивао Јеванђеље, односно благу и радосну вест о будућем и вечном блаженом животу. Пред крај свога живота Он је своје ученике и апостоле, уочи дана када ће бити предан, сакупио на заједничкој, тајној или последњој вечери, на којој је установио Свету божанствену Евхаристију, на коју се сви хришћани од почетка до данас сакупљају. И ми смо се, драга браћо и сестре, окупили на место на које нас сам Исус Христос благодаћу Духа Светога сазива, окупља и храни својим Телом и Крвљу као најдрагоценијом храном. Он нас истовремено храни на начин који је за нас људе подесан, храни нас небеском храном, храном која није од овога света, благодатним даровима, својим васкрслим и преображеним телом, те нас на тај начин прибројава свим онима који већ сада и овде учествују у животу будућега века. Док Господ не дође други пут, док не васкрсне све из мртвих, док не преобрази цео свет и свакога од нас у један нови и блажени живот, ми и даље живимо овде и слободно се опредељујемо за то будуће царство Божије. Наше опредељење се види кроз наше одлуке и наш начин живота. Да ли и у којој мери се опредељујемо за царство Божије, говоре више наши поступци и међусобни односи и однос према свету у коме живимо. Све то говори много више него наше речи. Црква је благословила да се пости пред Васкрс и Божић. То су два најдужа вишедневна поста, као благодати дар исцељења, као могућност да практикујемо нешто што је за нас лековито и исцељујуће. Са једне стране, ми чинимо нешто што је здраво за нас, уздржавајући се од мрсне хране, са друге стране, налазимо се у ситуацији да схватимо како је ослањање на себе саме и свет у које живимо, заправо ослањање на ограничене ресурсе, са треће стране, пост има и своју социјалну димензију јер оно чега се одричемо треба да поделимо са онима којим су гладни и жедни и који су у било ком смислу потребити.
Како се не бисмо фокусирали на нас саме и како не бисмо помислили да је то што постимо нешто велико, Црква нас припрема кроз нас прилазак Великом и Часном посту. Данас, у недељу Месопусну, чујемо причу из Јеванђеља по Матеју о Страшном суду, тј. какав ће суд заправо бити. Из ове Христове приче, види се да Страшни суд Бога нама него суд свакога од нас самом себи, јер заправо кроз оно што чинимо и на начин на који се односимо према другим људима, људима који су у невољама, ми се опредељујемо, сврставајући се на десну или леву страну у односу на Христа. Кроз своје поступке треба да се сврстамо међу оне који ће бити уведени у будуће царство Божије. Христос се идентификује са свима онима који страдају, који су мучени, који су сиромашни, и Он каже да када год учинимо било шта добро потребитим, ми тада, драга браћо и сестре, то чинимо самом Христу.
У периоду када прилазимо посту и када се припремамо за пост, треба да се припремамо искрено али наша припрема и сам наш пост не смеју постати циљ сам за себе, не смемо да будемо поносни сами на себе, нити смемо да осуђујемо било кога ко не пости.
Нека би нас, драга браћо и сестре, молитвама Светога Симеона Мироточивога и Светога Саве и свих светих, Господ обдарио благодатним даровима да ову данашњу јеванђелску причу носимо свагда у срцу и да се у нашим животима опредељујемо за живот по Божијем призвању и промислу а то је да умножавамо љубав према другима и према свету, не идеолошким опредељењем или речима него стварним делима која треба да чине начин нашег хришћанског живота. Нека вам је још једном срећна и благословена слава храма, амин!
